Filmovi koji nas gledaju

Filmovi koji nas gledaju

"Filmovi koji nas gledaju" je ciklus predavanja o filmovima koji su ostavili trag – estetski, politički, ideološki, filozofski – na generacije svojih gledalaca. Kako istorija filma koincidira sa istorijom XX veka, veka prevrata, ratova, novih umetničkih pravaca, ideologija, u ovim predavanjima filmovi su uzeti u jednom širem okviru, kao nešto što je proizvod svog vremena, ali i kao nešto što uspeva da proizvede nove okolnosti u van-filmskom svetu. Otud i naziv "Filmovi koji nas gledaju": radi se o filmovima koji nisu tu tek da bi ih mi gledali, već o filmovima koji na nas utiču time što, takoreći, oni gledaju nas, filmovima koji uračunavaju naše reakcije na prizore sa ekrana. Pa, gledajući ih, mi zapravo gledamo-sebe-kako-gledamo, posmatramo ovu unapred uračunatu reakciju koja je naša a da sami na nju nismo unapred računali.

Od ove tačke mogu da krenu različite vrste analiza:

a.) paranoička analiza, koja bi se upustila u razrađivanje teorija zavere ("Neko o meni zna više od mene samog pa me sigurno špijunira! zato je pravo pitanje KO?");

b.) psihologizirajuća analiza, koja bi se zadržavala samo na individualnim reakcijama na te istine o nama koje su pridošle spolja, sa filmskog ekrana ("OK, istina o nama nam stiže spolja, ali je opet ona NAŠA istina, pa treba da se bavimo samo i jedino NAŠIM individualnim reakcijama i ničim drugim! Nema pitanja, ima odgovora koji se nalazi u nama samima, pa se na pitanje KO? Odgovara samo i jedino sa JA!");

c.) filozofska analiza, koja ispituje status pitanja i odgovora koji slede za uviđanjem činjenice da individualne istine ne nastaju tek unutar individue već dolaze spolja. ("Da li, kada postavimo pitanje KO? time zapravo ne prikrivamo neko ŠTA? -ŠTA? određenog procesa, ili pak ono ŠTA? neke stvari? Da li, kada dobijamo odgovor "JA" možemo da mislimo bilo kakvo JA ako je to JA uslovljeno nečim spoljašnjim? Itd.").

Kako se ove vrste analize pod a. i b. vrlo brzo obrušavaju u neanalitičko (jer, čim se postavi pitanje "KO?" s analizom je gotovo, i umesto analize kreće potraga za "krivcem", a čim se dobije odgovor "JA" to "JA" služi kao ništa drugo do još jedan ekran želje na koje se projektuju raznorazne fantazije za koje onaj ko fantazira ni ne želi da zna da su fantazije, a ne stvarnost), samo je analiza koja je pomenuta pod c. dostatna da se njome služimo u ovakvom ciklusu predavanja.

LINK.

Fejsbuk stranica

Danas, Planeta majmuna. LINK.

Lidija Prišing govoriće o filmu "Planeta majmuna" Frenklina Dž. Šefnera u predavanju: "Kad stvar propriča: ljudski i neljudski govor, ljudska i neljudska subjektivnost".

Projekcija filma počeće u 18.00 časova, a nakon toga sledi izlaganje od 20:00.

Apstrakt predavanja:
...
Ako film Planeta majmuna iz 1968. godine sagledamo u kontekstu vremena u kojem je nastao, ono što nam se nudi jeste jedna hladnoratovska perspektiva iz koje možemo tumačiti film. Društvo majmuna u filmu je, tako, jedno kafkijansko društvo, društvo birokratije koje predvode naučnici, društvo koje se temelji na racionalnosti, ali koje kao rezultat doslovnog držanja principa racionalnosti proizvodi ludi zakon kojim se održava racionalnost. Astronaut Tejlor je tu kafkijanski lik žrtve birokratije, što je naročito očigledno u sceni u kojoj mu se sudi pred majmunskim sudom, ali je on istovremeno i jedan drugi kafkijanski lik, lik umetnika u gladovanju, koji se odlikuje time što želi nešto više od sopstvenog opstanka i za šta je, da bi dostigao ono što želi, voljan da žrtvuje i sopstveni život. Ono što je u njemu ljudsko nije sposobnost da bude racionalno biće, već, upravo suprotno, njegova iracionalnost. Ono što ga čini čovekom nije tako ono ljudsko (racionalnost), već ono što je u njemu čovek više od čoveka – ono iracionalno. S one strane društva majmuna, društva racionalnih bića-koja-govore, nalazi se zato Zabranjena zona, koja je zona iracionalnog, zona koja – kao i ona druga zona, zona iz Piknika kraj puta braće Strugatski – obećava ispunjenje svih želja, ali po cenu smrti. Zbog toga ultimativni dokaz "ljudskosti" Tejlora nije njegova sposobnost govora, već je to neartikulisano, iracionalno glasanje lutke koja ima obličje čoveka. A ta lutka se, naravno, ne pronalazi nigde drugde nego baš u Zabranjenoj zoni, u domenu onoga što Frojd naziva nagonom smrti, a što je ovaj smrtonosni i iracionalni domen fantazije koji čini čoveka čovekom, uprkos mogućnosti sopstvenog uništenja.