Autobiografija Žarka Lauševića GODINA PROĐE, A DAN NIKADA

 

 

  • Twitter
  • Facebook
  • Google plus
  • Linkedin
  • Pinterest
  • Email

 

Pregleda (30 dana / ukupno): 6 / 2944

Godina po godina

- To je dirljiva, iskrena, poštena, divno napisana ispovest ovog sjajnog glumca, kome je, nažalost, jedna tragična noć presekla životni put i uvela ga u vrtlog, u pakao, iz kojeg još uvek nije izašao – kaže Vukotić, koji je dva meseca bdio nad ovim rukopisom.



Naručite knjigu.

- To nije ni prava biografija, ni autobiografija, ni dnevnik, ni hronika – a sve to jeste. Pomešano i zgusnuto, prozračno i uzbudljivo.

U 51 poglavlju Žarko Laušević je izatkao svoj život u poslednje dve decenije. Sa izvanrednom veštinom pisanja, velikom lucidnošću, preciznošću, znanjem i maštom, on je paralelno vodio dva toka: jedan je njegovih 455 zatvorskih dana u Beogradu i Spužu, dramatičnih do bola, a drugi su njegovi otrgnuti medaljoni života u porodici, filmu i pozorštu.

NISAM SLOBODAN ČOVEK Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč. Sloboda je pravo drugih da kažu šta misle o meni, sloboda je da me „slobode“, svojataju, mrze i mrcvare. A ja više i ne znam šta uopšte znači ta reč? Je li to možda samo sećanje da sam jednom kao dete trčao oko Biljarde i bio srećan, ili je sloboda onaj trenutak kad sam odlučio da napišem ovu knjigu? -zapisao je Žarko Laušević.

- Žarko počinje svoju knjigu pričom o kobnoj noći, 30. jula 1993. godine u Podgorici, kada su napadnuti on i njegov brat u jednom kafiću, i kada je u stravičnom spletu okolnosti, u magnovenju, u ludilu, ispalio hice i ubio dva mladića. To je ta noć koja se nikad nije završila, čiji ga mrak i dalje guši, mori... Zato će i napisati da „čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan“. Celu tu sudbu Laušević je ispisao fascinantnom iskrenošću, guleći svoju kožu, ukucavajući eksere u svoje meso, dok samog sebe razapinje – ocenjuje Vukotić.

Knjiga Žarka Lauševića, „Godina prođe, dan nikad“, u čijem podnaslovu piše „dnevnik jedne robije“, štampaće se u nezabeleženom početnom tiražu – 50.000 primeraka!

Prvi primerci veoma lepe i bogato opremljene knjige pojaviće se na kioscima 30. novembra, u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj..



Na kraju knjige autor je napisao „kraj prvog dela“. To, najverovatnije znači da Laušević i dalje marljivo, kao da mu je pisanje profesija, ispisuje stranice dnevnika. To se da nagovestiti i iz predgovora knjige, koju je napisao reditelj Zoran Amar. Život je i tu bio nepredvidivi režiser: Amar je 1986. godine režirao film „Šmeker“ u kojem je Laušević igrao zapaženu ulogu, a sada njih dvojica žive u istoj zgradi u prenatrpanom Njujorku.

- Sasvim sam siguran da će to biti veliki hit. I zato što je Žarko bio toliko popularan i zato što je to jedna potresna, otvorena knjiga, oporog priznanja, grešničke nade, očuvanog dostojanstva, ljudske spoznaje, nad kojom svaki čitalac uzdrhti – završava Vukotić, prvo obelodanjivanje ove knjige.

ODIGRAO VIŠE OD 90 ULOGA

Žarko Laušević rođen je na Cetinju 19. januara 1960. godine. Diplomirao je na FDU u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića, i vrlo brzo postao član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Tokom blistave karijere, odigrao je oko 45 filmskih i TV uloga – "Progon" (1982, Predrag Golubović), "Direktan prenos"( 1982, Darko Bajić), "Savamala" (1982, Živorad-Žika Mitrović) "Sivi dom" (1984, Darko Bajić), "Zaboravljeni" (1990, Darko Bajić), "Jagode u grlu" (1985, Srđan Karanović), "Lepota poroka" (1986, Živko Nikolić), "Oficir s ružom" (1987, Dejan Šorak - Zlatna arena u Puli), "Oktoberfest" (1987, Dragan Kresoja), "Bolje od bekstva" (1993, Miroslav Lekić - Gran pri na Filmskim susretima u Nišu), "Kaži zašto me ostavi" (1993, Oleg Novković), "Nož" (1999, Miroslav Lekić)...

Igrao je u bronim pozorišnim predstavama - "Hrvatski Faust" (1981, Slobodan Unkovski), "Baal" (1988, Eduard Miler), "Kanjoš Macedonović" (1989, Vida Ognjenović - Nagrada "Grad teatar" i "Zoran Radmilović"), "Mačka na usijanom limenom krovu" ( 1990, Ljiljana Todorović ("Sveti Sava", 1990, Vladimir Miličin - Sterijina nagrada za likove Rastka Nemanjića i Svetog Save), "Čekajući Godoa" (1991, Haris Pašović), "Pozorišne iluzije" (1991, Slobodan Unkovski ), "Staklena menažerija" (1992, Ljiljana Todorović), "Mala" (1993, Darko Bajić )...

Naručite knjigu




Ubacite je u korpu.



 

Budite prvi koji će ostaviti komentar.

Ostavite komentar Ostavite komentar