Fejkbuk i Gorčin Stojanović ili o lažnim profilima na društvenim mrežama

Fejkbuk

Lažni profili, to me podseća na slavni i ključni esej o srpskoj komediji profesora Vladimira Stamenkovića, pozorišnog kritičara – „Lice s lažnom legitimacijom“. Drastičan primer je ono kad Agaton, na kraju „Ožalošćene porodice“, prijavi svoje nemoguće srodstvo s pokojnikom čiju su kuću, on i njemu slični, pokušali da opelješe. Lažno predstavljanje u komediji deo je delanja likova kod kojih uvek postoji „zadnja namera“, smisao komedije pak jeste ismevanje tamnih strana ljudskog ponašanja i bivanja. Socijalna mreža je oblik legalizacije nekih od tih osobina.

I možda u napred rečenom leži koren propasti ovdašnjeg pokušaja protesta generisanog putem socijalne mreže. Fejsbuk ili Tviter mogli su biti zgodno pomagalo, neka vrsta toki-vokija, za ozbiljne pokrete po arapskom svetu. U našem, evropskom svetu, socijalne mreže su tek pelena za nezadovoljstvo, odušak, ventil, privid aktivizma, konformistički bunt. Odsutstvo artikulacije zahteva i potvrđuje taj larpulartistički, pubescentski nastup bez mnogo smisla. 

Nemam naviku da verujem u teorije zavere, i ne mislim da su socijalne mreže zbog toga izmišljene – one su svedočanstvo otuđenja (uzgred, reč „otuđenje“ nestala je iz javne upotrebe otprilike kad i „razantni udarac“ iz vokabulara sportskih komentatora, a da nije sasvim jasno zašto), surogat života, elenorrigbizacija svakodnevice. Ipak, fejsbuk protest jeste društveno prihvatljiva pobuna, a to je upravo suprotno suštini rebelijanstva.

OK, toliko. Da ne smaram više. 

Odoh na fejs da vidim koga ima... LINK.