Intervju: Srba Ignjatović

Srba Ignjatović (1946), pesnik, prozni pisac, esejista, autor desetak pesničkih knjiga, više knjiga proze, eseja i drama, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Povelja Morave”, koja se dodeljuje u Mrčajevcima, u okviru Beogradskih međunarodnih susreta pisaca. Ignjatović je dobio i nagradu za životno delo „RamondaSerbica“, koju grad Niš dodeljuje u sklopu Književne kolonije Sićevo.

Ignjatović je ove godine objavio knjigu kratke proze „Prolazna kuća”, a Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva upravo je objavila njegovu novu zbirku pesama „Čim svane i druge utopije”. U Bugarskoj je objavljena njegova knjiga izabranih pesama. To je treća njegova knjiga na bugarskom i dvanaesta objavljena na nekom stranom jeziku.

U naslovnoj pesmi „Čim svane”, bavite se večitom temom – pisac pred belinom papira. Kako krotite svoju „nemilosrdnu ruku”?

Ako je u mladosti pisanje bilo motivisano ambicijom, danas je ono za mene osmišljavanje vlastitog života. Banalnog, izvan toga, kao bilo čiji drugi. Ali svest o životu kao „masovnoj pojavi” sledi da je u zrelim godinama koliko najbolji pokretač, toliko i korektiv. Zaista se grozim onih koji iz pesme u pesmu, i iz knjige u knjigu raspredaju isključivo o „tankoćudnom sopstvu”.

Živimo u svetu u kojem: „ništaci bi da sude/ maloumni da prosvetljuju/ lopuže nude oreol/ bitange svetkuju”. Ima li nam spasa?

Stihovi koje ste naveli deluju, kako bi se aktuelno reklo, baš „transparentno”. Istina je da sam se u novim knjigama – „Sudbeniku”, „Slepom putniku” i ovoj najnovijoj približio govornom idiomu. Tako je nastala mala pesnička trilogija u čijem je središtu ne samo zainteresovanost za ličnu, nego i opštu sudbinu. Sami motivi su odabrali jezik, ali on nije smeo da izgubi poetski oblik i estetsku vrednost.

O spasu (za razliku od spasenja): ako sami sebi pomognemo, i pogotovu jedni drugima, nade ima bez obzira na velike mračne utopije što samo menjaju predznak, a postojano pretenduju da prinudno usreće čovečanstvo.

U pesmu je ušla i statistika: 50.000 uživa, 800.000 živi, ostali preživljavaju. Treba li poezija gladnom narodu?

Taj navod je, u stvari, vrsta citata i preuzet je upravo sa prve stranice „Politike”, i to pre prilično vremena. Bojim se da bi aktuelna statistika zvučala još nepovoljnije. Koliko god da poezija, drugim rečima umetnost, danas zaista nije na visokoj ceni, ona je, u najboljem slučaju, eliksir, gotovo lek, i to ne samo za onoga ko je piše. Ali svaka prava umetnost traži kultivisanog „konzumenta”. Nasuprot tome – cilj masovne kulture je, kao i u ideologiju pretvorene ekonomije – proizvodnja pukih potrošača.

I tako Bog postaje – hleb i maslac?

Reč je, naravno, o metafori prožetoj ironijom i, u isti mah, o varijetetu stare dileme: Šekspir ili kobasica.

A pogled na istoriju kaže: „Tajna večera je bila/ na redu je poslednji obrok”. Baš crno?

Moje pesme su tamne, nema zbora, ali humor, makar crni humor, i ironija, paradoks i paroksizam držim da su moćno odbrambeno oružje što u njima deluje iznutra. Toj „skali” svakako treba dodati arhetipne poruke i istine koje se udevaju u individualni glas naporedo sa svim onim što baštinimo kao sopstvenu kulturu, počev od narodnog duha i stvaralaštva do pisanog nasleđa. Zar je to malo? Evo, da budem izričit: spasa nam ima, pod uslovom da ne odustanemo od toga što jesmo.

U opštoj rasprodaji, kažete u jednoj pesmi, književnici i fariseji „idu na parče i kilo”. Može li danas da se živi od pisanja?

Često sam bivao u prilici da – sa smeškom razumevanja, nadmoći ili gorke ironije, svejedno – pratim lupinge kolega umetnika ornih da nadmaše i samog Herostrata. Istina, kupoprodaja je u velikoj modi. S druge strane, poražavajuće je da se od mukotrpnog pisanja, koje je podrazumevalo stalne rubrike i prisutnost u medijima, moglo živeti u „velikoj Jugoslaviji”. Danas, zakona imamo na tone i vagone, ali autorsko pravo, izuzev kada je reč o stranim autorima, praktično ne postoji.

I dalje pišete olovkom, ne pristajete na tehnološke novotarije. Da li kompjuteri pomažu ili odmažu piscima?

Olovkom pišem poeziju. Potom je, prekucanu, dorađujem. Postoji nešto što se može nazvati „otporom materijala”. Kao da kamenom zidate zid, a onda vam nedostaje ugaonik – prava reč. Potraga za njom može biti istinski proces, a kada je iznađete, kada „legne” na pravo mesto, to je istinsko kamerno slavlje. Diskurzivne tekstove pišem pravo u mašinu, potom dorađujem. Znam sve što se na kompjuteru može uraditi, ali tu mi, naknadno, pomažu profesionalno verzirani, čiji rad svakako poštujem. Kao urednik (časopisa i tuđih knjiga), čitalac štampe i svakovrsnih izdanja, moram da konstatujem da je nivo jezičke kulture, uključujući i samu pismenost, neverovatno opao. Najgore je što mnogi autori, imajući pred očima samo parče vlastitog teksta na ekranu, a slepo verujući u doktrinu „proizvodnje značenja”, ne uspevaju da vladaju vlastitom celinom. Od te pošasti nisu izuzeta ni neka od danas najcenjenijih imena. Ali to je, već, druga priča.

Zoran Radisavljević