Žarkov krug bez izlaza ili Žarko Laušević prvo doživi pa napiše

Godina još nije prošla

Drugo izdanje “Godina prođe, dan nikad” biće predstavljeno i u četvrtak u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, u 13 časova.

Da je Lauševićeva kobna, “neprolazna” noć, trajno i duboko ranila i sve njegove kolege, prijatelje i obožavatelje, pokazali su i mnogobrojni komentari i reagovanja, koje smo proteklih dana objavljivali na štampanim i elektronskim stranicama “Novosti”.

Oni koji su već završili čitanje kažu da nije lako piscu tih redova, ali nije lako ni čitaocima. Mnogi nisu mogli da zadrže suze. Priča je emotivna, neke rečenice seku kao nož. To je knjiga ranjenog ljudskog bića koje prolazi kroz pakao. Lauševićeva knjiga dodiruje mnogo tema, a sumorne stranice zatvorske hronike pretvaraju se u intimnu ispovest.

Impresivno je, kako je zapisao Vukotić u pogovoru knjige, sa koliko je autentičnosti i svežine iznedrio priče o svojim zatvorskim družinama, kako ih je plastično izvajao i razgrnuo njihove sudbine. Ta galerija kažnjenika, nesrećnika, sabijenih iza rešetaka, često u smradu, izranja kao odbačeni deo društva, koji ne zna kako da otključa bravu izlaska, kuda njihova razlupana barka plovi... Laušević iz stranice u stranicu, sa nožem bola, raseca svoje muke, slutnje i halucinacije. Trpaju se dani, jedan na drugi, jedan za drugim, a neprestano pitanje “šta sam ja” narasta u planinu na kojoj se ne može ni odmoriti ni prespavati.

Dvadeset i sedmi dan

Pod međunaslovom “Dvadeset i sedmi dan”, Žarko piše:

- Sumorno jutro. Kiša. Po prvi put. Trčim svakog jutra. Ukrug. Svakog jutra povećavam broj krugova. Krug ne mogu povećati. Sačekuje te svakog puta istovetan. Krug. Zašto ga krugom zovu kad je pravougaonog oblika? Valjda zbog bezizlaza koju ta forma nameće. Pametno. Inventivno. Kao i sve ovde. Stimulativno. Ne smem se ljutiti na krug, jer mi je taj bezizlaz - jedini izlaz. “Ne dirajte u moje krugove!” preklinjem nedeljom kao Arhimed. Nedeljom krug ne radi. Dan za posete.

Knjigom “Godina prođe, dan nikad” vanserijski glumac vratio se u misli publike i kritike koja ga je oduševljeno pratila na pozorišnim daskama, velikom platnu i malom ekranu. Žarko je ponovo među nama, ali po mišljenju njegovog kolege iz studentskih dana Branislava Lečića, zapravo nikada nije ni odlazio. To je dokazao i upečatljiv video-snimak koji je Laušević poslao preko Atlantika, povodom objavljivanja knjige o sopstvenom grehu i sopstvenoj kazni. Njegovo lice i glas dotakli su, kao nekad, srca svima koji ga ne zaboravljaju, a pokazalo se da ih je mnogo.

Ova knjiga, po Lečićevim rečima, nije tu da bi nesreću koja se desila rehabilitovala. Ona je objavljena kao suštinska potreba jednog čoveka da se obračuna sa sobom, ne zato što to duguje sebi, već i javnosti.

Naručite knjigu.