Mala škola hardvera - Istorija računarskih sistema

Pre otkrića mikroprocesora tokom ranih 70-tih, računari su bili veliki, skupi sistemi koje su posedovale velike korporacije, univerziteti, vladine agencije i institucije sličnih veličina i značaja. Krajnji korisnici nisu direktno stupali u interakciju sa mašinama, već su umesto toga pripremali zadatke za računara na oflajn opremi, kao što su bušene kartice. Određeni broj zadataka je sakupljan za računar a zatim je procesiran i izvršavan u grupnom režimu rada. Nakon što bi posao bio završen, korisnici su mogli da sakupe rezultat. U nekim slučajevima prošli bi sati ili čak dani od trenutka slanja posla na obradu pa do izbacivanja rezultata.

Interaktivnija forma računara se komercijalno razvila sredinom 1960-tih. U vremenski deljenom sistemu, više računarskih terminala su omogućavali većem broju ljudi da dele upotrebu jednog mejnfrejm računarskog procesora. Ovo je bila standardna upotreba u poslovnim aplikacijama, nauci i inžinjeringu.

Neki od prvih računara koji bi se mogli nazvati "personalnim" bili su rani miniračunari kao što je LINC i PDP-8, a kasnije VAX i već i miniračunari od Digital Equipment Corporation (DEC), Data General, Prime Computer, i drugih. Po današnjim standardima oni su bili veliki (otprilike veličine frižidera) i koštali su na desetine hiljada američkih dolara, tako da su ih retko kupovali pojedinci.

Međutim, miniračunari su bili prilično interaktivni i uskoro su imali sosptvene operativne siteme. Miniračunar Xerox Alto (1973) je bio kamen temeljac u razvoju pesonalnih računara, zbog svog grafičkog korisničkog interfejsa, bitmapiranog visokorezolucijskog ekrana, velikog internog i eksternog skladišta, miša i specijalnog softvera. Era miniračunara je bila prelazni korak od mejnfrejm računara do upotrebe personalnog računara.

Miniračunari, preci modernih personalnih računara su koristili ranu tehnologiju integrisanih strujnih kola (mikročip), što je omogućilo redukovanje veličine i i cene, ali nisu posedovali mikroprocesore. To je značilo da su oni i dalje bili veliki i teški za proizvodnju, baš kao i njihovi mejnfrejm preci.

Razvoj mikroprocesora sa jednim čipom je bio ogroman katalizator za popularizaciju jeftinih, lakih za upotrebu, pravih personalnih računara. Altair 8800, predstavljen u Popular Electronics časopisu januara 1975. godine je za to vreme postavio nove standarde za nisku cenu računara, omogućujući probranim kupcima tokom 70-tih godina da postanu njegovi vlasnici. To je bilo praćeno sa IMSAI 8800 računarom, koji je imao slične mogućnosti i ograničenja. Altair i IMSAI su u suštini bili smanjeni miniračunari i bili su nekompletni: da biste povezali tastaturu ili ekran na njih zahtevalo je teške i skupe "periferije ".

1976 godine, Kooro Manufacturing & Electronics Cooperative u Skoplju, Makedonija proizveo je u ograničenoj količini mašinu koja je imala sve u jednom (integrisana tastatura, monohromatski monitor, 8-inčni flopi disk drajv i 16 kilobajta RAM-a) za potrebe vladinih službenika. Bio je sličan po izgledu modelu računara TRS-80 Model III koji je koristio sopstveni operativni sistem.

MOS 6500 serija mikroprocesora je dovela do redukcije u troškovima kreiranja računarskih sistema. Commodore PET, TRS 80 i Apple II, takođe poznat kao 1977 Trinity od strane časopisa Byte, se obično navode kao prvi personalni računari. Pogotovo Commodore PET, koji Byte naziva prvim. Dizajn Commodore PET-a, mašine integrisane u jednu celinu koja je imala monitor, tastasturu i uređaj za podatke, je najviše inspirisala razvoj Macintosh računara od strane Apple-a.

12. avgusta 1981 pojavio se IBM PC, koji je revolucionalizovao tržište računara. Lotus 1-2-3, kombinovani program za rad sa tabelama (inspirao ga je VisiCalc), prezentacione grafike i jednostavni program za rad sa bazama podataka su postali PC-jeve pobedničke aplikacije. Dobri procesori reči su se takođe ubrzo pojavili, posebno predstavljanjem Microsoft Word-a za Apple Macintosh 1985. godine (dok su ranije verzije Word-a bile kreirane za PC, on je inicijalno postao popularan preko Macintosh-a).

3. januara 1983 godine personalni računar je proglašen za "Ličnost 1982. godine" od strane časopisa Time.

Tokom 1990-tih, moć personalnih računara je radikalno porasla, zamućujući do tada jasne granice između personalnioh računara i višekorisničkih računara, kao što su mejnfrejm računari. Današnji vrhunskli računari se razlikuju od personalnih računara po većoj pouzdanosti i većoj sposobnosti za multitasking, a ne po sirovoj procesorskoj snazi.
U današnjoj svakodnevnoj upotrebi, personalni računari i PC obično označavaju mašinu koja je IBM PC kompatibilna. Zbog ove asocijacije, neki proizvođači personalnih računara koji nisu IBM PC izbegavaju upotrebu ovog termina za opisivanje svojih proizvoda.

Zahvaljujući mrežama, Internetu i sličnim faktorima kao što je upravljanje digitalnim pravima, moderni personalni računari nisu više ekskluzivni alati svojih korisnika. Podrška za desktop računare u poslovnom svetu sada zahteva isto toliko birokratije i profesionalnog treninga kao što je zahtevalo i upravljanje vremenski deljenom mašinom, sa dodatnom manom mnogo slabije bezbednosti i velikog broja korisnika koji znaju dovoljno da lako upadnu u probleme ali ne znaju dovoljno da se iz njih izvuku.