Prelazak sa IPv4 na IPv6

Šta je, u stvari, IP adresa? To je zapravo skraćenica za Internet Protocol adresu, odnosno logičku adresu datog mrežnog adaptera. Internet protokol pripada takozvanom mrežnom sloju (network layer), ili sloju broj 3, koji je odgovoran za takozvani “end-to-end” (s kraja na kraj) prenos paketa podataka, odnosno prenos podataka od izvora do krajnjeg odredišta. On funkcioniše u kombinaciji sa TCP protokolom (Transmission Control Protocol), koji definiše detalje vezane za sam transport paketa podataka. Stoga se, za označavanje kombinacije ova dva protokola, koja zapravo omogućava mrežnu komunikaciju, često upotrebljava izraz TCP/IP, gde TCP predstavlja protokol za transport podataka preko IP mreža.

Čitav koncept je, uz malo razmišljanja, prilično lako razumeti. Da biste uspostavili komunikaciju sa nekim drugim kompjuterom, sasvim je logično da će vam za to biti neophodno da poznajete njegovu adresu (IP), kao i odgovarajući način transporta podataka (TCP).

Neka IP adresa može biti privatna ili javna. Privatne adrese se dodeljuju kompjuterima unutar neke lokalne mreže (Local Area Network – LAN), dok se javne adrese koriste na takozvanim mrežama šireg područja (Wide Area Network – WAN), od kojih je svakako najpoznatiji Internet. Sve privatne IP adrese, radi komunikacije sa spoljašnjim svetom, odnosno sa kompjuterima koji se nalaze izvan lokalne mreže, moraju upotrebiti barem jednu javnu IP adresu, koja se u tom slučaju naziva mrežnim prolazom (gateway), jer predstavlja svojevrsna vrata prema WAN mreži, odnosno Internetu.

Da biste shvatili koliko su IP adrese zaista važne, treba da znate da se mrežni ruteri, web čitači, IM aplikacije, e-mail klijenti, u velikoj meri oslanjaju upravo na IP i druge mrežne protokole koji pripadaju slojevima iznad IP sloja. To znači da bez IP-a Internet praktično ne bi mogao da funkcioniše. IP tehnologija je razvijena tokom 70-tih godina prošlog veka, a njena prvenstvena namena se sastojala u podršci prvih istraživačkih kompjuterskih mreža.

Danas su nam dostupne dve različite IP tehnologije. IPv4 je verzija koju trenutno koriste sve kućne kompjuterske mreže. IPv4 adrese se sastoje od četiri bajta (32 bita), koji se, radi bolje čitljivosti, predstavljaju u obliku četiri decimalna broja međusobno odvojena tačkama. Sve adrese se moraju nalaziti unutar opsega od 0.0.0.0 do 255.255.255.255. To znači da verzija 4 Internet protokola nudi mogućnost definisanja maksimalno 4,294,967,296 adresa. Možda će vam se učiniti da je ovaj broj sasvim dovoljan da odgovori trenutnim zahtevima. Pa ipak, imajući u vidu stalan rast mrežnih sposobnosti kod najrazličitijih mobilnih uređaja, za pretpostaviti je da će potražnja za IP adresama takođe rasti, te da IPv4 uskoro neće više biti u stanju da na te zahteve odgovori.

Na sreću, već je razvijeno nekoliko rešenja koja obezbeđuju povećanje broja mogućih adresa. Jedno od njih je verzija 6 IP protokola, koja se obično označava kao IPv6. Ova poboljšana verzija koristi adrese dužine 16 bajtova (132 bita), što za direktnu posledicu ima povećanje proja raspoloživih IP adresa koje se mogu dodeljivati korisnicima. Naime, ovaj protokol nudi ukupno 300,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000,000 različitih IP adresa, što bi trebalo da pokrije sve naše potrebe u bližoj budućnosti (ovaj opseg je dovoljan da svakom stanovniku naše planete obezbedi po 1030 različitih adresa).

Drugi metod, koji se takođe zasniva na IPv6, sastoji se u proširivanju postojeće IPv4 verzije  protokola. Na taj način, IP adresa bi se sastojala od kombinovane notacije (poslednja dva para bajtova na desnoj strani bila bi ispisana normalnom IPv4 notacijom, kao decimalni brojevi razdvojeni tačkom).

IPv6, ili IP Next Generation (IPng), ima nekoliko prednosti u poređenju sa IPv4. Jedna od njih je srazmernost (scalability) – IPv6 nudi 128-bitne adrese, dok su u verziji IPv4 adrese 32-bitne. Nadalje, ovaj IP “sledeće generacije” sadrži u sebi ugrađene mehanizme koji garantuju bezbednost izvora. Tu je, zatim, i ugrađeni “plug and play” mehanizam, koji umnogome pojednostavljuje priključivanje uređaja na mrežu, bez potrebe za njihovim ručnim, ili konfigurisanjem uz pomoć DHCP servera.

Rešenje koje je trenutno na snazi i koje takođe ima za cilj da proširi postojeći opseg raspoloživih IP adresa, jeste NAT (Network Address Translation). Radi se o protokolu za umrežavanje, koji omogućava podešavanje LAN mreža upotrebom jedne jedine javne IP adrese. Na taj način, LAN mreža može funkcionisati bez nekog specijalnog konfigurisanja Internet konekcije. Trajno usvajanje ovog rešenja, međutim, ne bi bilo baš pametno, jer neke peer-to-peer aplikacije, na primer, ne mogu ispravno funkcionisati na mrežama na kojima je primenjen NAT protokol.

Takođe, na NAT mrežama se ne mogu koristiti ni multimedijalne aplikacije (uključujući video konferencije i VoIP), jer se one zasnivaju na protokolima koji koriste UDP sa dinamičkom dodelom portova, a NAT ne pruža neophodnu podršku za to.

Hijerarhija adresiranja i rutiranja je takođe poboljšana u IPv6, koji bi uskoro trebalo da postane novi IP standard. Znatno veći adresni prostor omogućiće dodelu većih adresnih blokova Internet provajderima. Na taj način, svaki Internet provajder (ISP) će moći da prefikse svih svojih korisnika objedini u jedan prefiks i objavi ga na IPv6 Internetu.