Prof. dr. Ivan Klajn

Obaveza služenja vojnog roka odvela me je u Zagreb. Obuka je bila naporna, ali sve prođe u životu, pa i ti pakleni dani pod oružjem. Čim sam stekao pravo da izlazim u grad, išao sam kod Miroslava Krleže u goste jer je on bio odličan prijatelj sa mojim ocem Hugom Klajnom, lekarom i pozorišnim rediteljem. Zajedno su studirali u Beču.

Krleža mi je pričao koliko je jutarnja svetlost važna pticama, vodio me u kafanu gde me je učio gastronomskom uživanju, otkrivao mi tajne dobre književnosti... Jednog zimskog popodneva mi je priznao da je veliki poštovalac glasa Olivere Marković: „Znaš, Ivane, moja žena Bela i ja uživamo kada Olivera Marković peva starogradske pesme.” Junošno sam mu uzvratio: „Kako možete da slušate tu malograđansku muziku?”, a on mi je odgovorio: „Pesma Olivere Marković je kao bečka opereta”, započinje ispovest za Blic nedelje akademik Ivan Klajn.

Krleža mi je stalno govorio da je jugoslovenska ideja izuzetna i da predstavlja korak u budućnost, ali mi se usprotivio kada sam mu rekao da u Dubrovniku ne žive ni Srbi ni Hrvati, već neki autentični primorski Sloveni. Pogledao me je oštro i kazao: „Grešiš, momče, u Dubrovniku žive Hrvati.”

Poreklo

Moj otac je Hugo Klajn je rodom iz jevrejske porodice koja je generacijama živela u Vukovaru. Doktorirao je medicinu u Beču gde je slušao Frojdova predavanja i prvi se bavio psihoanalizom u Kraljevini Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata. On je na jednoj od ondašnjih gradskih zabava upoznao lepu devojku Stanu iz poznate beogradske trgovačke porodice Đurić. Moj deda Mihajlo Đurić je bio predsednik Trgovačke komore i pratio ga je glas časnog i vrednog čoveka u beogradskoj čaršiji. Hugo se oženio Stanom i njihovu apsolutnu porodičnu sreću upotpunilo je moje rođenje 1937. godine. Imali smo kuću u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, i potpuno zadivljen gledao sam tramvaje kako se klate pored Kalemegdana niz beogradsku kaldrmu. Nisu mogli da me odvoje od prozora jer sam čekao da tramvaj prođe i skakao od sreće kada bih čuo taj električni zvuk. Porodična idila nije dugo potrajala jer nam je rat stigao bukvalno ispred kuće.

Razglednice iz Venecije

Progon Jevreja u Drugom svetskom ratu nije zaobišao moju familiju. Čim su stigli u Beograd, Nemci su nam zaplenili kuću i tada sam s majkom otišao kod dede Mihajla ne bismo li nekako preživeli rat. Bile su tamo i dve Stanine sestre i njihova deca, pa mi je rat izgledao kao neko zlo koje se odigrava ispred prozora kuće u kojoj sam se igrao s braćom i sestrama. Otac mi je mnogo nedostajao, ali mi je majka kazala da je službeno morao da ode u Veneciju. Hugo se zapravo krio od nacista kod naših porodičnih prijatelja koji su živeli na Lionu, tadašnjem beogradskom predgrađu. Pustio je kosu i bradu i promenio ime u Uroš Kljajić ne bi li objasnio udes okolnosti ako bi ga neko na ulici upitno pozvao: Hugo Klajn? Kontakti mog deda Mihajla su nas spasli odlaska u logor, a Hugo mi je stalno slao „razglednice” iz Venecije ne bi li me psihološki umirio u ratnim psihozama. Iz rata smo izašli čitavi i 20. oktobra 1944. godine kada je pucnjava utihnula odmah smo svi zajedno otišli do naše kuće u Tadeuša Košćuška i zatekli zgarište. Nemci su je pri povlačenju minirali i digli u vazduh. Bio sam srećan što su mi roditelji živi, ali sam video tugu u njihovom pogledu.

Deo familije stradao u Jasenovcu

Posle rata smo dobili stan u Gospodar Jevremovoj ulici gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal jer automobila nije ni bilo. Prošao bi možda jedan u sat vremena. Stative golova su bile cigle, i od jutra do mraka smo driblali i hvatali voleje bez prestanka. Zlatni momenti mog detinjstva, jer je moj otac vrlo brzo bio delegiran od novih vlasti da bude reditelj u Narodnom pozorištu, pa sam prisustvovao stvaranju mnogih predstava i bio opčinjen teatarskom magijom. Bilo je to vreme nade i optimizma i nikada sa svojim ocem nisam pričao o tragediji koje je zadesila našu familiju. Moje tetke a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome. Zaticao sam ga kako sam gleda u fotografije na kojima je bio zajedno sa sestrama, ali mi nikada tačno nije ispričao šta se zapravo dogodilo. Sve dok mi neki čovek iz Vukovara skoro tri decenije posle rata nije poslao dokumentaciju o stradanju moje familije u Jasenovcu. I danas me tuga obuzme kada pomislim kako su nedužni ljudi gubili živote u nacističkim logorima.

Džez i Ljubica Marić

Moje društvo iz Prve muške gimnazije u Beogradu je obožavalo džez. Sve dok Tito nije rekao istorijsko ne Rusima, bila je to jeres u Beogradu. Kako je 1952. godine pop kultura sa Zapada bila poželjna za razonodu širokih narodnih masa, džez je postao muzika uz koju ljudi igraju u elegantnim odelima i haljinama. Beni Gudman i Glen Miler su postali heroji na beogradskim zabavama. Slušao sam sa društvom Radio Luksemburg i molio majku kad god je išla službeno u inostranstvo da mi donese note aktuelnih džez standarda. Stana je bila muzikolog i početkom pedesetih godina prošlog veka zvali su je u SAD da drži predavanja na nekoliko univerziteta. Donela mi je note brodvejskih mjuzikla što je za mene ostala najbolja muzika sve do danas. Često sam išao kod Staninih koleginica koje su me učile da sviram klavir. Voleo sam džez i ponekad bio glavni u društvu kada sam im svirao numere koje smo slušali na Radio Luksemburgu. Poseban značaj u mom muzičkom obrazovanju imala je Ljubica Marić, po mnogima naša najbolja kompozitorka u XX veku. Bila je blaga žena i učila me harmoniji i kontrapunktu. Govorila mi je da sam talentovan, ali ja sam imao drugačije ambicije u životu.

Vrsni poznavaoci srpskog jezika - Ivan Klajn i Ranko Bugarski sa kolegom

Hemija presudila: bolje filolog nego inženjer

U našoj kući se uvek moglo čuti nekoliko jezika. Osim srpskohrvatskog, majka je perfektno govorila francuski jer je kao izbeglica za vreme Prvog svetskog završila osnovnu školu u Parizu. Hugo je bio Bečki đak pa smo svi govorili i nemački, a kada sam se zainteresovao za džez brzo sam naučio engleski jezik. Pre upisa na studije bio sam već poliglota, pa sam se odlučio za fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Računao sam racionalno: jezike već znam, a u životu je isplativije biti inženjer nego profesor jezika. Usledila je godina ego otrežnjenja jer nisam mogao da savladam ogromno gradivo iz neorganske hemije i praktično sam opet bio na početku. Pogrešne procene u životu se uvek plaćaju i sreća je da sam svoju platio samo izgubljenim vremenom. Moj talenat su bili jezici.

Italija i Amerika

U Firenci sam boravio kao lektor za srpskohrvatski jezik na tamošnjem univerzitetu 1968. i 1969. godine. Malo časova sam održao jer su studenti praktično zauzeli fakultet. Oni su u slušaonicama, na svojoj teritoriji održavali proteste i nisu dozvoljavali da se drži nastava. Nije bilo sukoba sa policijom kao u Parizu, ali su studenti spavali na fakultetu. Firenca mi se dopala zbog toga što je muzej na otvorenom. Neka vrsta kulturološkog vremeplova. Kada sam dobio Fulbrajtovu stipendiju otišao sam da predajem na američkom Univerzitetu Jejl u Konektikatu. Imao sam svega osam studenata, ali sam siguran da su svašta naučili od mene. Na predavanjima sam im puštao pesme Đorđa Balaševića jer sam želeo da čuju kako zvuči savremeni srpski jezik. Posle smo zajedno prevodili Balaševića, učili i odlično se zabavljali. U gradiću Nju Hejvenu gde je kamp Univerziteta Jejl postoji lokalno pozorište u kojem su igrane generalne probe brodvejskih hit predstava, pa sam sa suprugom nekoliko puta gledao ono što je publika u Njujorku tek trebalo da vidi. U tih godinu dana boravka u SAD nikako nisam mogao da se naviknem na dve stvari: da namirnice za ručak moram da kupujem u velikom supermarketu van grada do kojeg se stiže jedino kolima i da nas Amerikanci nikada nisu pozvali u goste. Uvek bi kazali „morate da nas posetite ovih dana”, ali nikada niko nije rekao tačno kad. Zato smo se družili sa Kinezima, Japancima, Rusima....

Starost ume da bude teška

Moju suprugu Aleksandru sam upoznao kada je bila studentkinja italijanskog jezika na Filološkom fakultetu. Proživeli smo uzbudljiv i sadržajan život. Imamo sina. Aleksandra i ja nismo baš najboljeg zdravlja, ali lakše nam je jer smo zajedno. Danas se sećam jednog razgovora sa Krležom u kojem mi je star u zanemoćao govorio da starost ume da bude mnogo teža nego što to mlad čovek ikada može da zamisli. Sada potpuno razumem šta je hteo da mi kaže. IZVOR