Strategije za učenje sa daljine

Profil udaljenog učenika
Razvijanje u učenika
Unapređenje učenja na daljinu
Na kraju
Reference
Za dodatne informacije

Profil udaljenog učenika

Prvenstvena uloga učenika jeste učenje. U najboljem slučaju ovaj izazovan zadatak zahteva motivaciju, planiranje i sposobnost analiziranja i primene informacija koje se uče. U slučaju obrazovanja na daljinu proces učenja mnogo je složeniji iz nekoliko razloga (Schuemer, 1993):

1. Puno učenika koji se obrazuju na daljinu su stariji, zapošljeni su i imaju porodice. Oni moraju koordinirati različite aspekte svog života koji utiču jedan na drugi - njihova porodica, posao, slobodno vreme i školovanje.
2. Udaljeni učenici pohađaju kurseve iz različitih razloga. Neki su zainteresovani za dobijanje diplome kako bi bili kvalifikovani za bolji posao. Mnogi pohađaju kurseve da bi proširili svoje obrazovanje i nisu posebno zainteresovani za dobijanje diplome.
3. U obrazovanju na daljinu učenik je obično izolovan. Nema motivacionih faktora  koji proističu iz kontakata ili kompeticije sa ostalim učenicima.Učeniku takođe nedostaje trenutna podrška nastavnika koji je prisutan i koji je u mogućnosti da ga motiviše i, po potrebi, obrati pažnju na stvarne potrebe i poteškoće na koje se nailazi tokom učenja.
4. Učenici na daljinu i njihovi nastavnici često imaju malo toga zajendičkog u smislu prethodnog znanja i svakodnevnog iskustva i stoga je potrebno duže vreme da bi se razvila prisnost između učenika i nastavnika. Bez kontakta licem u lice udaljeni učenici mogu se osećati neprijatno kada je u pitanju odnos prema nastavniku kao “individui” i proces učenja može biti neugodan.
5. Kada je u pitanju obrazovanje na daljinu, tehnologija predstavlja kanal kroz koji teku informacije i komunikacija.
6. Komunikacija će biti otežana dok god se nastavnik i učenici dobro ne upoznaju sa tehničkim sistemom za prenos i izlaganje.

Razvoj onih koji pohađaju nastavu na daljinu kao učenika

Učenici koji su početnici mogu imati određene poteškoće da odrede šta su zapravo zahtevi kursa akademskih studija zato što oni nemaju neposrednu podršku njima ravnopravne grupe, omogućen efikasan pristup nastavniku ili znanje za primenu tehnologije koja se upotrebljava za izvođenje kursa obrazovanja na daljinu. Morgan (1991) predlaže da učenici na daljinu, koji nisu sigurni u svoju sposobnost učenja, nastoje da se koncentrišu na memorisanje činjenica i detalja kako bi odradili postavljene zadatke ili pismene ispite. Kao rezultat, oni na kraju završe sa slabim razumevanjem materijala sa kursa. On posmatra memorisanje činjenica i detalja kao “površan pristup” učenju i iz njega izvodi sledeće zaključke:

Površan pristup:

• Usredsređivanje na “znake” (npr. tekst ili sam nastavnik).
• Usredsređivanje na odvojene elemente
• Memorisanje informacija i procedura za testove.
• Povezivanje koncepata i činjenica bez razmišljanja.
• Nemogućnost razlikovanja pricipa od dokaza, novih informacija od starih.
• Tretiranje zadataka kao nečeg što je nametnuo nastavnik.
• Spoljašnje isticanje koje se usredsređuje na zahteve zadataka i ispita dovodeći tako do znanja koje je odvojeno od svakodnevne realnosti.

Učenici na daljinu moraju postati selektivniji i usredsređeniji na učenje kako bi ovladali novom informacijom. Fokus njihovog učenja mora ih sa “površinskog pristupa” preokrenuti na “dubinski pristup”. Morgan (1991) u vezi ovog pristupa ističe sledeće zaključke:

Dubinski pristup:

• Usredsređivanje na ono što je “naznačeno kao važno” (npr. argumenti nastavnika).
• Dovođenje u vezu i razlikovanje novih ideja i prethodnog znanja.
• Dovođenje u vezu koncepata sa svakodnevnim iskustvom.
• Dovođenje u vezu i razlikovanje dokaza i argumenata.
• Organizovanje i struktuiranje sadržaja.
• Interno isticanje koje se usredsređuje na način na koji se nastavni materijal odnosi na svakodnevnu realnost.

Unapređenje učenja na daljinu

Prelazak sa “površinskog” na “dubinsko” učenje nije automatski. Brundage, Keane i Mackheson (1993) predlažu da stariji učenici i njihovi nastavnici moraju da se suoče sa velikim brojem izazova, i da ih prevaziđu pre nego što započne učenje, uključujući: postajanje i ostajanje odgovornim za učenike; “priznavanje” njihovih sposobnosti, želja, veština i potreba; održavanje i povećavanje samopoštovanja; obraćanje drugima; razjašnjavanje onoga što je naučeno; ponovno definisanje onoga što predstavlja legitimno znanje; i baratanje sadržajem. Ovi izazovi razmatrani su u odnosu na obrazovanje na daljinu:

a. “Postajanje i ostajanje odgovorinim za učenike”. Neophodna je visoka motivacija da bi se kursevi na daljinu završili zato što obično nedostaje dnevnog kontakta sa nastavnikom i ostalim učenicima. Nastavnici mogu pomoći u motivisanju udaljenih učenika obezbeđivanjem konzistentnih i pravovremenih povratnih informacija, podsticanjem diskusije među učenicima, dobrim pripremanjem za čas i potsticanjem efikasnih navika učenja.

b. “Priznavanje njihovih sposobnosti, želja, veština i potreba”. Učenici treba da prepoznaju svoje sposobnosti i ograničenja. Takođe moraju da shvate ciljeve učenja i objekte. Nastavnik može pomoći učenicima na daljinu da istraže svoje sposobnosti/ograničenja i ciljeve učenja preuzimanjem uloge koja ima za zadatak da im olakša proces učenja. Pružanjem prilike učenicima da razmenjuju svoje lične ciljeve učenja na kursu, pomaže da učenje poprimi veći smisao i povećava se motivacija.

c. “Održavanje i povećavanje samopoštovanja”. Učenici na daljinu mogu posumnjati da neće dobro proći na kursu. Oni održavaju u ravnoteži mnoge odgovornosti kao što su zaposlenje i podizanje dece. Često je njihovo učešće u obrazovanju na daljinu nepoznanica za one koji rade sa njima i nepoznato je članovima porodice. Uspeh učenika se poboljšava ako odvoje na stranu vreme za nastavne aktivnosti i ako dobiju podršku porodice za svoja akademska nastojanja. Nastavnik može održavati samopoštovanje učenika obezbeđivanjem pravovremenih povratnih informacija. Vrlo je važno da nastavnici odgovore na pitanja učenika, zadatke i zabrinutosti na jedan ličan i prijatan način, upotrebljavajući odgovarajuću tehnologiju kao što su faks, telefon ili računar. Posebno su od pomoći informativni komentari koji detaljno izlažu uspeh pojedinog učenika i predlažu oblasti za poboljšanje.

d. “Obraćanje drugima”. Učenici često najefikasnije uče kada imaju priliku da interaguju sa drugim učenicima. Interakcija između učenika obično vodi ka grupnom rešavanju problema. Kada učenici ne mogu da se sastanu, treba obezbediti odgovarajuću interaktivnu tehnologiju, kao što je to e-mail, da bi se podstakla individualna i komunikacija u maloj grupi. Zadaci na kojima učenici zajendo rade a onda izveštavaju nastavnika ili izlažu rezultate pred celim razredom, podstiču interakciju između učenika. Treba obezbediti jasna uputstva i realne ciljeve kada su u pitanju grupni zadaci (Burge, 1993).

e. “Razjašnjavanje onoga što je naučeno”. Učenici na daljinu moraju da razmišljaju o onome što uče. Oni u svojim glavama moraju da ispitaju postojeće radne okvire svog znanja i kako se oni nadograđuju na, ili menjaju sa novopristiglim informacijama. Ispiti, radovi i izlaganja na času pružaju mogućnosti učeniku i nastavniku da procene učenje. Međutim, manje formalne metode za procenjivanje takođe će pomoći učenicima i nastavniku da razumeju učenje. Na primer, periodično tokom kursa nstavnik može tražiti od učenika da napišu nešto kratko o tome šta su naučili i onda da im pruži priliku da svoja shvatanja razmene sa ostalim pripadnicima razreda.

f. “Ponovno definisanje onoga što predstavlja legitimno znanje”. Brundage, Keane i Mackneson (1993) ukazuju na to da starijim učenicima može biti teško da prihvate da njihovo sopstveno iskustvo i razmišljanja predstavljaju legitimno znanje. Ako nastavnik umesto autoritativne zauzme ulogu onoga koji pomaže, učenici će sopstveno iskustvo videti kao vredno i važno za svoje dalje obrazovanje. Burge (1993) predlaže da se učenici izražavaju u prvom licu kako bi im se pomoglo da potvrde svoje lične vrednosti, iskustva i shvatanja.

g. “Baratanje sadržajem”. Učenje se poboljšava kada se kontekst dovodi u vezu sa primerima. Nastavnici nastoje da predaju koristeći primere koji su upotrebljavani kada su oni bili obučavani. Mešutim, da bi obrazovanje na daljinu bilo efikasno nastavnik mora da otkrije primere koji su bitni za njihove učenike na daljinu. Treba podstaći učenike da pronađu ili da razviju primere koji su relevantni njima ili njihovoj zajednici.

Na kraju

Predavanje i učenje na daljinu je zahtevno. Međutim, učenje bi bilo smislenije i “dublje” za učenike na daljinu kada bi učenici i njihov nastavnik delili odgovornost za razvijanje ciljeva i objekata učenja, aktivno interagovali sa pripadnicima razreda, iznosili razmišljanja o iskustvima, dovodili u vezu nove informaicije sa primerima koji imaju smisla učenicima, održavali samopoštovanje i procenjivali ono što se učilo.

Ovo je izazov i prilika koju pruža obrazovanje na daljinu.