Sve je manje memorije

I tu ne mislim na računarsku memoriju. Računarska memorija se danas skoro džabe deli petkom na pijaci. Ne, ja govorim o ljudskoj memoriji, koju omogućuje siva materija u našoj glavi. Prema najnovijim istraživanjima, mi ovih dana pamtimo sve manje osnovnih činjenica.

Ovog leta, neuro naučnik Ian Robertson je sproveo anketu sa 3,000 ljudi i ustanovio je da su mlađi anketirani bili manje sposobni da zapamte standardne lične informacije od starijih osoba. Kada je Robertson pitao svoje ispitanike da mu kažu dan rođenja najbližih rođaka, 87 posto anketiranih iznad 50 godina je znalo da ga kaže, dok je manje od 40 posto onih ispod 30 moglo da se seti datuma rođenja rođaka. A kada ih je pitao da mu kažu broj njihovog sopstvenog mobilnog telefona, čak trećina mlađe generacije ga nije znala.

Taj refleksni potez - zavlačenje ruke u džep da bi se dobio odgovor - može da vam ispriča čitavu priču u jednoj rečenici. Mobilni telefoni mogu da skladište 500 brojeva u svoju memoriju, pa zašto biste se vi mučili da skladištite istu tu informaciju u sopstvenu memoriju? Mlađi amerikanci danas su prva generacija koja odrasta sa gadžetima koje mogu da vuku svuda sa sobom i servisima koji se bave samo pamćenjem stvari kako mi ne bismo morali da ih pamtimo: BlackBerry telefoni, mobilni telefoni, thumb drajvovi, Gmail i tako dalje. Spisku nikad kraja.

Ovaj fenomen možemo da primetimo i u sosptvenim životima. Ja ne pamtim skoro nijednu e-mail adresu mojih prijatelje. Čak šta više, ponekad treba da pretražujem moj inbox kako bih se setio prezimena relativno bliskog saradnika. Neki moji prijatelji zaborave da odu na ručak ako ih Outlook ne alarmira. A kada dođemo do kulturnih trivijalnosti - imena poznatih ličnost, tekstova pesama, i tako dalje - više se ni ne trudim da zapamtim bilo šta, pošto sve te informacije mogu trenutno da dobijem na Internetu.

Čini mi se da linija razgraničenja između mesta gde moja memorija ode na dremku i Google postaje svake sekunde sve zamućenija. Često dok razgovaram sa klijentima telefonom, ja pretražujem Wikipediju i pretraživače kako bih proučio temu još u toku razgovora, i našao činjenice koje idu u prilog mojim argumentima.
Ono što hoću da kažem je da je ovo vreme kiborga. Skoro neprimetno, mi smo se odrekli važnih perifernih funkcija i prebacili ih na silikon koji postoji svuda oko nas.

I iskreno da kažem, meni se to nekako i sviđa. Osećam se mnogo pametniji kada koristim Internet kao mentalni plugin tokom mojih dnevnih razgovora. Recimo vi spomenete neki film: Nikada ga nisam gledao, ali za deset sekundi ja ću zahvaljujući google-ovanju znati radnju, glumce, kritike i još mnogo štošta. Mašinska memorija menja i način na koji komuniciram, pošto konstantno šminkam moju IM komunikaciju sa linkovima, argumentujući sosptvene reči sa ekstra inteligencijom.

Možda ćete reći da prepuštanjem podataka silikonu, mi oslobađamo našu sivu masu za druge zadatke, kao što je razmišljanje i maštanje. Pored toga, savršeno pamćenje silikonske memorije može izuzetno blagorodno da utiče na razmišljanje. Na primer, već godinama imam svoj blog, što znači da sam izlio ogroman broj reči i misli na različite teme. To redovno proizvodi surealistično i euforično iskustvo, kada pretražujući određenu temu naletim na svoj tekst za koji se uopšte ne sećam da sam ga napisao. Mašina mi pomaže da otkrijem stvari za koje sam zaboravio da ih znam - to je ono što Cory Doctorow naziva "um izvan granica".

Ipak, ovaj fenomen me i brine. Istina je da sam pravi genije kada se nalazim onlajn, ali da li sam mentalno obogaljen kada sam isključen sa nje? Da li preterano oslanjanje na mašinsku memoriju zaključava neke važne načina razumevanja sveta?

Postoji drugi oblik inteligencije koji dolazi ne od brzog prepoznavanja šablona već od dugotrajnog varenja i skladištenja činjenica i iskustava koja stičete tokom života. Na primer, čitate otkrića Madame Curie i istoriju zemalja koje se graniče sa Irakom. Pročitali ste Rat i Mir. Zatim se sve to godinama fermentiralo u pozadini vašeg uma, do jedan dan TRAS! Dolazite do brilijantnog uvida (Da je Avganistan imao skladišta uranijuma, Rusi bi otkrili nuklearnu energiju pre 1917. godine!).

Mi smo počeli da razmišljamo o ljudskoj inteligenciji kao o Intel procesoru, koji je sposoban da brzo analizira podatke i uoči šablone. Možda isto toliko moći leži u sposobnosti uma da pluta u prividno trivijalnim podacima i činjenicama.
Poenta je u tome da ja želim i jedno i drugo. Želim da moj organski mozak sadrži široka prostranstva znanja, a da moj silikonski nadmozak sadrži besmisleno mnogo više znanja i podataka.

Ako ništa drugo, voleo bih barem da mogu da zapamtim sopstveni telefonski broj.