Inkvizicija

 

 

  • Twitter
  • Facebook
  • Google plus
  • Linkedin
  • Pinterest
  • Email

 

Pregleda (30 dana / ukupno): 10 / 1768

Bio je prelep dan, kraj leta, 1999. Ništa nije moglo da mi pokvari raspoloženje. Pošto nije bilo realnih razloga da budem veseo, bio sam veseo isključivo zbog senke koju je popodnevno sunce pravilo probijajući se kroz izmučene, napola ogoljene krošnje ponosnih primeraka gradskog zelenila, poređanih na svakih nekoliko metara u Njegoševoj. Nešto niže, prolazeći pored jedne kafane, bio sam izložen ledenom pogledu lokalnog kelnera, koji je, izgubivši se u mržnji prema svojim gostima, počeo da mrzi i slučajne prolaznike. Namignuo sam mu i produžio dalje, dok se iza mene čuo škrgut kelnerskih zuba.

Seo sam, zatim, na nekoliko minuta u park, gde smo davne 1994. štrajkovali protiv polaganja mature i s uspehom uputio nekoliko prodornih pogleda devojkama što su sedele na klupi pored. Trošio sam te svoje poglede unaokolo, čisto zezanja radi, bez neke ozbiljne namere. Nahvatao sam neki strah od devojaka, znate. Moglo bi se reći da se taj strah odnosio i na muški deo ljudskog roda, ali za njih nisam imao čak ni poglede. Pitale su me da li imam dinar, trebalo im za pivo, a ja sam im dao slinavu maramicu, rekavši da je to maramica velikog umetnika, te da će, ako budu strpljive, kroz koju godinu moći da je prodaju za, barem deset pivskih boca. I to punih. Otišle su, opsovavši me. Posle otprilike pola sata premestio sam se na autobusku stanicu u Kneza Miloša, gde sam rešio da sačekam pedeset osmicu, što je bio krajnje neizvestan poduhvat, jer je to autobus koji je više puta oborio državni rekord u retkom nailaženju.

Odavno se smrklo, a ja sam i dalje čekao prevoz. Pošto ga nije bilo ni posle dva sata, priznao sam poraz, digao dupe i polako krenuo uzbrdo. Usput me je zaustavio pandur, jer sam na crveno prešao Ulicu Andrićev venac, široku čitava dva metra. Tražio mi je pare, a ja sam se pravio mentalno zaostalim. "Plati kaznu, čupavi!" (tad sam imao kosu do ispod ušiju) "Gne, gne..." Gluma je bila toliko uverljiva da mi je pandur oprostio učinjeno zlodelo. Nastavio sam šetnju kroz Pionirski park i razmišljao da li su istinite priče kako u humkama, koje se tu nalaze, leži 287 vanzemaljaca, spremnih da u jednom trenutku ustanu i pomognu opoziciji u rušenju režima. Ovde moram da napišem kako je prodavačica sladoleda na raskrsnici Bulevara revolucije i Kneza Miloša odvratna baba, a kako su dve dobre ribe stajale na semaforu i čekale da se upali zeleno za pešake. Mislio sam se da li da ih pratim, ali sam se samome sebi učinio sumnjivim i odustao od toga. Do kuće se ništa bitnije nije desilo, osim što je ker neke ribe izujedao tipa koji ju je pitao koliko je sati.

Otključao sam sanduče za poštu i pogledao unutra, sa distance. Žaba koja odgriza prste, o kojoj sam slušao kad sam bio mali nije bila tu, ali je tu bilo nekakvo pismo.

Više na: zamislisrbiju.org

Blog Marka Vidojkovića

 

Budite prvi koji će ostaviti komentar.

Ostavite komentar Ostavite komentar