Tviteratura ili čak je i Rat i mir moguće napisati u porukama od 140 karaktera

To se sada postiže – svake nedelje. Rast popularnosti novog internet servisa je zaista fenomenalan: prosečan broj poruka koje se emituju svakog dana u martu 2010. iznosio je 50 miliona, dok je u martu ove godine narastao na 140 miliona.

Trenutno se otvara u proseku 460.000 tviter naloga dnevno, a za godinu dana broj korisnika je uvećan za 188 odsto.

„Tviter“ je dakle stasao u novi medij i svojevrsnu socijalnu mrežu, veoma različitu doduše od „Fejsbuka“, ali na neki način i svestraniju, pretvorivši se u poseban kanal za širenje socijalnih informacija. U brzini širenja vesti već uveliko nadmašuje klasične medije, poput novinskih agencija, radija i televizije („tvitovane“ informacije nisu posredovane, šire se „retvitovanjem“ – prosleđivanjem).

Pri tome, ova nova tehnologija nije „disruptivna“ u smislu da unosi poremećaj u medijski eko-sistem. Ne ugrožava nijedan stari medij, bar ne direktno. Posredno, ovaj servis je zauzeo svoje mesto u informacijskoj hijerarhiji i njegovi potencijali se tek upoznaju i umnožavaju.

Nije, naravno, u tom pogledu iznenađenje i njegovo korišćenje kao umetničke forme. Pošto su u pitanju reči – reč je o književnosti.

Na prvi pogled, ideja da tekst od 140 slova može da bude literatura zvuči besmisleno, kao što je na početku to bila i sama zamisao tviter servisa. Ali kad se savlada prvi otpor i sagleda iz nešto drugačijeg ugla, i nije. Zar aforizam, kao kratka forma, nije postao već afirmisani žanr književne satire. A haiku poezija, sa svojom zadatom formom stiha, savršeno se uklapa u ograničenje od 140 slova (sa interpunkcijom i razmacima).

„Njujork tajms“ je nedavno napravio sopstveni eksperiment – povodom Svetskog dana poezije, 21. marta (ustanovljen odlukom Uneska 1999), a igrom slučaja ove godine to je bila i peta godišnjica od pokretanja „Tvitera“ – pozvao je četvoro savremenih pesnika da napišu po jednu pesmu u „tviter“ formi od 140 slovnih znakova. Rezultat je, u najmanju ruku, zanimljiv. Uverite se i sami: http://www.nytimes. com/2011/03/20/weekinreview/20twitterature-poems. html.

Što se haikua tiče, ova popularna forma, koja ima mnogo sledbenika, profesionalaca i amatera, sasvim je prigrlila novi medij i stvorila jedan ceo novi pokret „tvaiku“. Podrazumeva se da je, pošto je japanskog porekla, ovaj poetski žanr najautentičniji baš u Japanu, gde mu slikovno pismo – svaki znak je slika sa značenjem koje može da nosi i više reči – omogućava da ograničenje u broju slova mnogo bolje koristi.

Japanska literatura, i inače puna minimalizma, „tviteratizovana“ je zato u mnogo većoj meri nego bilo koja druga. U jednoj ovdašnjoj analizi je pomenuto da je tamo u opticaju čak 30.000 tviter novela (emitovanih u nastavcima), a izdat je i jedan štampani zbornik ove literature.

U Americi, odakle potiču sve nove komunikacione tehnologije, „tviter književnost“ je međutim tek u začetku. Ovo je dosad je u najvećoj meri bio kanal za izrugivanje stvarnosti, za satiru. Neki od vrhunaca dostignuti su prošle godine, tokom krize nastale kvarom naftne platforme kompanije „Britiš petroleum” u Meksičkom zalivu, kada su se u more izlile ogromne količine nafte, izazvavši veliku ekološku katastrofu.

Satirični tviter nalog @BPGlobalPR, iza koga naravno nije stajala britanska multinacionalna kompanija, imao je deset puta više više sledbenika od njenog @BP_America, koji je prenosio zvanične informacije. Alternativni je međutim bio mnogo ubojitiji.

„Dobra vest: sirene su stvarne. Loša vest: upravo su izumrle.“ Ovaj i slični „tvitovi“ („Stvorili smo nešto što će osećati i deca i vaše dece. Možete li vi nešto slično“) opisivali su dimenzije katastrofe mnogo uverljivije nego stotine novinskih izveštaja emitovanih u to vreme svakodnevno.

Za „Tviterovu“ formu se zagrevaju i književnici sa velikim „K“. Džon Vrej, koji se ovde svrstava među najtalentovanije američke autore ispod 35, već dve godine „tvituje“ roman u kome je glavni junak po imenu Građanin. „Ograničenja formata za mene nisu prepreka za književni kvalitet“, izjavio je on „Njujork tajmsu“. „Reč je samo o drugačijoj formi, koja je još u svojim ranim danima, pa ljudi još nastoje da dokuče kako da je iskoriste, mimo izveštaja o tome šta su doručkovali.“ (Vrejov tviter-roman može da se prati na twitter. com/John_Wray).

Dosad je najviše publiciteta dobio jedan eksperiment iz 2009, u kojem je od studenata književnosti zatraženo da „tviterizuju“ poznata dela klasične književnosti – da sadržaj i suštinu često veoma obimnih tomova sažmu u 140 znakova.

Rezultat je bio zanimljiv, duhovit i sasvim u „duhu vremena“. Beketova crna drama „Čekajući Godoa“ u tviter formi izgleda ovako: „Vladimir i Estragon stoje pored stabla i čekaju Godoa. Njihov status nije apdejtovan.“

Klasik koji je bio kontroverzan u vreme kad se pojavio, Lorensov „Ljubavnik ledi Četerli“, sveden je na „Žena iz više klase se spanđava sa lovočuvarem“. Ili Džojsov „Uliks“: „Čovek se muva po Dablinu. Detaljno pratimo svaki minut njegovog dana. Verovatno previše tvituje“…