Buđenje fašizma na Balkanu

Prokleta avlija je otvorila vrata za sve koji hoće da odu

Ponovo radi Knjaževsko-srpski teatar! Posle gotovo trogodišnje pauze, ansambl kragujevačkog pozorišta vraća se na veliku scenu „Joakim Vujić”, na kojoj će 10. decembra biti izvedena premijera predstave „Noć u kafani Titanik”, nastale po motivima pripovetke Iva Andrića „Bife Titanik”. Dramatizaciju i režiju uradio je Nebojša Bradić, reditelj koji je pozvan da oživi Knjaževsko-srpski teatar i vrati ga na mesto koje mu pripada, ne samo kao najstarijem profesionalnom pozorištu u Srba, već i kao instituciji kulture od neprocenjivog značaja za savremeni Kragujevac.

Posle „Proklete Avlije”, ovaj reditelj se ponovo uhvatio u koštac sa „epskim Andrićem”, čije se prozno delo otima pokušajima da se pretvori u dramski artefakt.

– Andrić je pisac koji ima savršenu kontrolu nad rečima . Upravo zbog toga ovakvo literarno štivo se opire dramskoj formi i vuče u zamku realističnog, često naturalističkog čitanja, čime se u „prevođenju” u medij pozorišta gubi najvažniji ali i najneuhvatljiviji nivo Andrićeve književnosti – filozofski diskurs. Savršena kontrola reči kod pisca postaje u pozorištu često sentimentalna slika istorijske realnosti ili intelektualna patetika. Epski ton i istorijski realizam moguće je izbeći pažljivim čitanjem njegovog dela i interpretacijom „ka unutra”. I „Prokleta avlija” i „Bife Titanik” su priče o sudaru čoveka sa sudbinom, i u jednom i u drugom tekstu imamo sistem koji mrvi čoveka i njegovu egzistenciju čini tragičnom, a dramska tenzija, koju prepoznajemo u njima, probija se kroz sukobe svetova koje sučeljava Andrić. Iz tih sudara proizilazi saznanje da izlaza nema, već samo nada da ljudskost negde postoji – objašnjava Bradić za „Politiku”.

Postaviti Andrića na scenu izazovan je posao, kaže naš sagovornik napominjući da bi dela ovog pisca verovatno bilo lakše učiniti pristupačnijim posredstvom jednog drugog medija, filma.

– Vizure posmatranja pisca na filmu se menjaju sužavanjem filmskih planova. Naturalizam koji na sceni ometa razaznavanje piščevog stava primereniji je filmu. Pozorište je zasnovano na radnji, na diktatu dijaloga. Sa Andrićem u pozorištu je uvek izazov kako „uhvatiti” ono što se ne izgovara i da li Andrićevo pozorište prestaje ukoliko se na sceni reči previše glasno izgovaraju. Zbog toga je ovaj pisac trajni izazov za pozorište. Kada govorimo o adaptaciji pripovetke „Bife Titanik”, Andrić nam je ostavio dovoljno dobrih uputstava da se izbegnu opasnosti koje stoje na putu prevođenja literature na scenu – smatra Bradić.

Budući da su u pripoveci samo dva lika prikazana kroz dijalošku formu, Bradića smo upitali kako je, zapravo, jedan prozni tekst pretvorio u dramsku strukturu, sposobnu da prikaže „sudar svetova”.

– Glavno lice u priči je – strah. Kafana je uoči rata prepuna i veoma živa, a onda gosti počinju da izostaju – sve do poslednjeg. To je priča atmosfere. Ali vi ne možete da ilustrujete atmosferu, morate imati radnju, likove i situacije koje strukturišu i omogućavaju dramsko zbivanje. Zato sam ja iščitavao i druge Andrićeve „ratne priče” i u njima pronalazio segmente buduće rediteljske knjige. Tako su se u predstavi „Noć u kafani Titanik” pojavili likovi koji ne postoje u pripoveci „Bife Titanik”. To su profesor, glumac, gost, student, strankinja, kafanska pevačica i Ciganin. Ti likovi nisu samo gosti kafane, oni reprezentuju elite, manjinske grupe, političke partije, boeme... Veza Andrićevog bifea „Titanik” iz 1941. – kafana „Titanik” naših vremena, pomogla mi je da kreiram nov dramaturški dosije, da dam konstruktivna uputstva glumcima, kostimografu, scenografu i kompozitoru – kaže reditelj.

Sarajevo 1941! Jedna lokacija na brdovitom Balkanu i mračno vreme za ceo svet. Fašizam koji nadolazi i ljudi koji se ne snalaze. Koliko predstava korespondira sa ovim vremenom?

–Priča jeste o buđenju fašizma u Sarajevu 1941, ali je aktuelna i u ovom vremenu. Fašizam jeste svetski problem. Šta su uzroci, kada nastaje, čime se hrani, kako se razvija i ponavlja u određenim ciklusima? Fašizam je biljka koja se pojavljuje kao „cvet zla” i zato je važno da se u pozorištu, ali i na drugim mestima govori o toj temi. U Andriću imamo dobrog sagovornika, budući da je imao neposredno iskustvo fašizma, bio je u situacija da doživi i sagleda zlo. Nažalost, tu priliku imamo i mi. Dodatna aktuelizacija nije potrebna, jer odnos progonjenog i progonitelja, žrtve i dželata, predstavlja jednu od tema koje je Andrić učinio originalnom i svevremenom – naglašava Bradić.

Brane Kartalović

LINK.