Čistunstvo, Čistunstvo, Čistunstvo, Čistunstvo i Jelena Lengold

ČISTUNSTVO

Ako si procenio da ti se magareće uši ne uklapaju sa stajlingom, onda batali pisanje

Pričao mi je jednom jedan pisac o svom savršenom braku. Rekao mi je kako, za tridesetak godina zajedničkog života, nikada nije primetio da je njegova žena bila ,,u onim danima”, te da je nikada nije video dok se šminka, uvija viklere, čupa obrve, depilira noge ili radi bilo šta od tih prizemnih aktivnosti, za koje je ovaj pisac verovao da treba da ostanu stvar duboke intime koja se ni sa kim ne deli, kao ni upotrebljena maramica. U ovoj idili dosta im je pomagala činjenica da im je stan bio veoma prostran, sa dva kupatila na dve strane sveta, te je svako mogao diskretno da obavlja svoje ovozemaljske potrebe.

Pisac je inače bio jedan od onih vrlo ambicioznih i solidno netalentovanih. Pričalo se da ni njegov izdavač nikada do kraja nije pročitao nijedan njegov roman. Ako vam kažem još koju reč o njemu, znaćete ko je, a to mi nikako nije cilj. Nije bitan on, bitno je čistunstvo. A nekako, baš to čistunstvo mi se čini kao najpogubnija stvar za bilo koga ko ima ambiciju da bude pisac.

Pisanje je nalik sedenju na rubu nekog šahta. Podigneš taj teški poklopac i sedneš. Ne podmetneš ni novinu, sedneš onako na beton, pa šta ti bude. Mlataraš nogama nad ambisom ispod sebe, njušiš mirise sopstvene kanalizacije i čekaš šta će sve da izgamiže. Jedno je sigurno: ne postoji šaht koji miriše ugodno. Ako ste gadljivi na sopstvene mirise i mirise svega što vas okružuje, promašili ste profesiju.

Smešni su mi oni pisci koji u svojim knjigama ne uspevaju da obuzdaju narcizam. Oni koji nikad ne ukapiraju razliku između svog junaka i sebe samog, udešenog za nedeljni ručak kod stroge tetke. Smešni su mi pisci kojima kroz čitavu knjigu probija neodoljiva i više nego očigledna potreba da budu pametni, lepi, svetski ljudi, načitani, omnipotentni, seksualno i intelektualno nezasiti. I povrh svega, moralno superiorni! Junak, on možda i može da bude moralno superioran, ali ako se ispostavi, a lako se ispostavi, da to nije junak, već u stvari autor, onda čitava stvar dobija taj komični element, baš tamo gde bi trebalo brada da nam zadrhti i uzdah da nam prođe telom.

Ako bismo uzeli neki dobar mikroskop i pogledali svoje dlanove, čak i nakon dugotrajnog pranja ruku, videli bismo kako po nama šetaju razna stvorenja sa mnogo nogica i pipaka. Gadno, ali istinito. Pisanje mu otprilike dođe kao nešto takvo. Taj isti mikroskop, samo usmeren negde na unutra. Tamo gde je zadah tela najintenzivniji. Duboko verujem da nema pravog pisca bez sposobnosti da se suoči sa najružnijim delovima svog bića. Da se zgadi nad samim sobom. I da zatim nadvlada onog malograđanina u sebi koji će od njega zahtevati da prikrije to gađenje.

Pisanje nije gospodski posao. Naprotiv, pisanje je prljav posao i borba neprestana, sa sopstvenim slabostima, sa kukavičlukom, sa sujetom, sa strahom da se uperi svetlo tamo gde još nikog nismo puštali od dana kad su nam oteli nošu i izmarširali nas u kupatilo. Pisanje je gledanje horor filma, na groblju, negde oko ponoći, u petak, trinaestog. Ko vrisne – magarac!

Stvar je u tome da sebi dopustiš da vrisneš i da ispadneš magarac. Međutim, ako si procenio da ti se magareće uši ne uklapaju sa stajlingom, onda batali pisanje. Uvek ti ostaje da se baviš marketingom ili tako nečim fensi i profitabilnim, pa da cela familija i komšiluk budu ponosni na tebe.

LINK.

Knjiga koju, možda, niste čitali

Vašarski mađioničar donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o svakodnevici i strasti.

NARUČITE KNJIGU.