Dođite na promociju knjige Poslednji dani bioskopa DELO

Poslednji dani bioskopa „Delo“ nadasve je slojevit roman čija je radnja smeštena u mali provincijski grad, gde osam junaka naratora, zaljubljenika u filmsku umetnost, redovno, iz večeri u veče, posećuje bioskop u nadi da će tako pobeći od jednoličnog života i pronaći kakav-takav smisao. Bioskop se tako otkriva kao pribežište za junake ovoga romana čije su sudbine i životi ispreplitani čudnim nitima, pa i za samog pripovedača, Vojislava Radojkovića, osnivača bioskopa „Delo“, čoveka mrtvog više od dve decenije koji zbog snažne ljubavi prema svom delu od istog ne uspeva da se odvoji i napusti ovaj svet. A ti poslednji dani bioskopa dani su kada čudni događaji i višestruka ubistva počnu da menjaju lik jednog mesta i živote junaka ovoga romana.

Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu 1995. godine, a književnošću je počeo da se bavi 2006, i već naredne je objavio svoj prvi roman pod nazivom Nisam ja budala. Živi i stvara u Beogradu.

Jedna varošica (Petrovac na Mlavi), osam meštana, lokalni bioskop u gašenju, pregršt tajni i nerazjašnjenih odnosa kulminiraju jednom sahranom, jednim silovanjem i jednim samoubistvom uz tri ubistva. Roman Vojislava Radojkovića, „Poslednji dani bioskopa ’Delo’”, u formi priređenog rukopisa i metaproznog teksta oslonjenog na teoriju filma i tanane veze koje ova uspostavlja sa književnim teorijama, zanimljivo je zamišljena knjiga koja istovremeno spaja teorijski, žanrovski, socijalni i bliski istorijski plan. Paradigmatična povest o gašenju bioskopa poklapa se sa hronikom palanačkih naravi, prelaskom privatne sfere u javni prostor gde individualne tragedije i inhibicije eskaliraju u nasilje.

 

 

Pitate se šta piše ili šta pije ili se pitate ko je na fotografiji na zidu.

Nije prvi put da u srpskoj književnosti bioskop posluži kao stecište romanesknih likova, niti da film bude metafora zbivanja u stvarnosti. Na tragu„Senki na zidu”, Radoslava Petkovića i pripovetke „Ispod tavanice koja se ljuspa” Gorana Petrovića, Vojislav Radojković koristi bioskop kao metaforu poslednjeg utočišta za već ranije uništene živote svojih junaka. S konačnom propašću bioskopa i njegovim zatvaranjem, poslednji elementi duhovnosti nepovratno nestaju i u palanački zabran dolazi vreme u kome je ubistvo čin ništa teži od treptaja oka. Neslavni kraj jedne epohe (bioskopske) koja većini više nije potrebna poklapa se sa posledicama jedne još neslavnije epohe ratova na tlu bivše Jugoslavije devedesetih čiji se užasi prelivaju preko vremenskih granica i čije jezivo nasleđe nastavlja da siluje i ubija i u poratnom periodu.

 

Zahvaljujući priči koja povezuje osam tipološki izdiferenciranih likova uparenih u sudbinske kočije, roman se u stilu uzbudljive melodrame, tehnikom filmske montaže odvija kao niz naizmeničnih ispovesti koje provociraju čitaočevu radoznalost večnim pitanjem a „šta je bilo dalje” i „ko je ubica” održavajući pažnju smenom različitih nivoa moguće identifikacije sa likovima.

 

A o teoriji identifikacije je ovde zapravo reč. Jer Radojković ne želi da ostane samo na tome da ispriča jednu prepoznatljivo tragičnu palanačku priču. U roman su inkorporirani stavovi o problemu identifikacije na filmu (ali i u književnosti) preuzeti od Frojda, Lakana, Bodrijara, Bataja, Surioa, Pudovkina, Kristijana Meza i mnogih drugih. Oni formiraju metaprozni nivo romana, dok su na fikcijskom planu likovi i radnja građeni tako da „uvuku” čitaoca u samo prozno tkivo, pokazujući kako u praksi deluje pojam identifikacije čitaoca sa likovima. Da bi se naglasila nevidljivost granice koja između realnosti i fikcije privremeno nestaje tokom praćenja umetničkog dela, Radojković dodatno preuzima motiv (viđen već u filmu Vudija Alena „Purpurna ruža Kaira”) izlaska glumaca iz filmskog platna i nastavak njihovog života u „stvarnosti”, s ove strane filma, a da bi se ove teorije dodatno proverile, Radojković bira i nekoliko filmova („Klavir”, „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik”, „Noć”, „Opsednut”) u kome visoka artificijelnost transponovanja nekih od arhetipski večno prisutnih motiva iz stvarnosti u film obezbeđuje izrazito jaku identifikaciju gledalaca.

Zamišljena kao izazov za čitaoce, veza između proznih i metaproznih narativa u nekim segmentima deluje kao mozgalica na koju ponekad nema odgovora. Ipak, među navedenim citatima izdvaja se jedan koji zaokružuje Radojkovićevu zamisao o poređenju filma i literature, a tiče se identifikacije gledalaca/čitalaca sa filmskim/književnim junacima. Citat sugeriše da je identifikacija, osim sa likovima, moguća i sa okom kamere, odnosno u slučaju književnosti, sa pozicijom pisca. Radojkovićev roman nudi nekoliko likova – potencijalnih pisaca sa kojima bi se čitalac mogao identifikovati i ovaj postupak potrage za piscem nesumnjivo obezbeđuje dodatnu napetost romanu. Ali se kao važnije ukazuje pitanje koliko recepcija jednog dela zavisi od mogućnosti čitaoca da se identifikuje sa autorom koji mu stalno izmiče, ono se usložnjava tokom romana i ostaje i nakon završetka čitanja, kada su već sva druga, trivijalnija pitanja, poput onih: „šta se na kraju zaista zbilo”, razjašnjena.

Jasmina Vrbavac