Intervju sa Ejdrijen Klarkson

Kanadski državnik, novinar i književnica Ejdrijen Klarkson gost je 77. međunarodnog kongresa PEN-a u Beogradu. Bila je uspešan televizijski novinar, a 1999. godine postala je dvadeset šesti generalni guverner Kanade, što je zapravo šef države u ovoj zemlji Komonvelta, čiji je monarh kraljica Elizabeta II. Ejdrijen Klarkson prva je Azijatkinja na ovoj funkciji. Kada je napustila taj položaj, osnovala je Institut za kanadsko državljanstvo, sa ciljem da pomogne integraciji emigranata, kojim predsedava zajedno sa svojim suprugom, piscem i filozofom Džonom Ralstonom Solom. Njeni memoari iz 2006. godine bili su bestseler, a u mladosti je napisala dva romana i knjigu na temu braka, odanosti i ljubavi.

Kada ste postali šef države, na koji način ste posmatrali vreme kada ste bili devojčica koja je pobegla od japanske okupacije Hong Konga? Da li ste zbog tog ranog iskustva kasnije imali puno razumevanja za izbeglice i imigrante?

Oduvek sam se identifikovala sa ljudima kojima je dom oduzet preko noći. Mislim da je to iskustvo promenilo moj život i da je uticalo na način na koji posmatram ljude, kao i kanadsku politiku prema izbeglicama. Kada sam bila generalni guverner, ova tema bila mi je vrlo važna, čak i neka vrsta osobenog simbola jer ja sam prva osoba na toj funkciji koja ne samo da nije rođena u Kanadi, već sam i sama bila izbeglica. Moj slučaj nije usamljen. Godišnje u našu državu dođe tri stotine hiljada imigranata. Sve ih je više iz Argentine, Somalije i Sudana. Napisala sam knjigu o osmoro ljudi, sličnih meni, koja će se pojaviti za mesec dana. Jedan od njih je David Albahari, koji je u Kanadu došao 1992. godine samo privremeno, međutim vremenom je tu pronašao dom. Divno je to što imamo jednog od najvećih srpskih pisaca koji je i Kanađanin u isto vreme, čije knjige sam čitala uglavnom u francuskim prevodima, i smatram da je njegov roman „Gec i Majer” jedan od najboljih ikada napisanih o holokaustu.

Ko su još junaci vaše nove knjige?

Među njima je i prvi muslimanski gradonačelnik Kalgarija, koji ima samo trideset osam godina, kao i mlada žena koja je izabrana za člana federalnog parlamenta, i koja je došla iz Šri Lanke kada je imala samo pet godina. Njena majka još uvek radi u jednom skladištu. Međutim, sve tri njene kćerke univerzitetski su obrazovane.

Na koji način se u Kanadi čuvaju različiti manjinski jezici?

Pored engleskog i francuskog, u Kanadi postoji i veliki broj drugih maternjih jezika. Samo na zapadnoj obali ima ih pedeset osam, i nekima od njih preti nestajanje. Verujem da nas starosedeoci čine pravim Kanađanima, oni su išli ispred doseljenika i učili ih opstanku u prirodi. Posebno volim ljude sa severa, tamo je život težak i surov. Oni i sada love i jedu sirovo zamrznuto meso. Jedno od tih plemena proglasilo me je počasnim stanovnikom i dalo mi ime Majka mnogih nacija.

Bili ste novinar, zatim političar. Da li ste doživeli veliku transformaciju?

Nisam bila političar u pravom smislu te reči, nikada nisam pripadala nijednoj partiji. I kao novinar uvek sam bila nezavisna i kritički se odnosila prema stvarima. Generalni guverner u Kanadi u toku je svega, potpisuje zakone, najviše se viđa sa premijerom, ali ne mora da pravi kompromise na koje je ovaj više upućen.

Vrlo ste ozbiljno shvatili i poziciju vrhovnog komandanta vojske, i posećivali ste kanadske trupe u BiH i na Kosmetu?

Vojne snage vrlo su važne za kanadsku istoriju, aktivno su učestvovale u Prvom i Drugom svetskom ratu. Kanađani su izmislili mirovne snage, međutim, moram da kažem da smo na Balkanu ušli u ratnu situaciju, nismo bili samo u mirovnoj misiji. Takođe, od početka nisam bila zadovoljna Dejtonskim sporazumom, nisam bila sigurna da će mir na taj način biti održan. Kada sam došla u Prištinu, odmah sam primetila da su naše trupe postavljene na nepovoljan način, u dolini, okružene brdima. Inače, Balkan ne poznajem dovoljno i ne znam kako bi vrlo komplikovana situacija na Kosmetu mogla da bude rešena.

Kada je reč o kršenju ljudskih prava i slobode govora, koji region u svetu je najviše ugrožen?

Strašno je to što se u svetu položaj žena uopšte nije poboljšao, dok je u Africi gori nego što je ikada bio. Zamislite podatak da je u Kongu svakih 47 sekundi silovana po jedna žena. Kada je reč o slobodi govora, iluzija je da je ona ugrožena samo u diktaturama. U drugim državama sloboda govora krši se na „finije” načine. Autocenzura je nešto najgore za novinare, ali protiv toga se treba boriti stalnim iznošenjem istine. Kao novinar, nekoliko puta sam bila tužena, jednom zbog otkrivanja korupcije u vezi sa Olimpijskim igrama u Montrealu. Ta tužba je kasnije poništena. To je moguće u zemljama u kojima postoje nezavisno sudstvo i novinarstvo.

U svojim memoarima naglasili ste da vam je tokom života najviše značila podrška oca?

Za ženu je uopšte vrlo važno da ima očevu podršku. Ako on ne pristupi na takav način, žena može da postane i vrlo uspešna, ali kadtad doživeće poraz. Ovaj svet je još uvek kreacija muškaraca, ne zaboravite to. Otac je taj koji vam daje „pasoš” za život u svetu. I to ne ceneći vas kao svoju malu devojčicu, već kao inteligentnu i hrabru osobu. Takođe, žena pri tom nikada ne treba da zanemari materinstvo. Mi smo jedine koje mogu da pruže život i toga nikada ne treba da se odreknemo. Kada sam rodila svoje prvo dete osetila sam se kao najuzvišenije biće.

Marina Vulićević