DRUGI, DRUGI, DRUGI POL
Medijska slika Avganistana je često iskrivljena, zbog sukobljenih programa i interesa. Tome doprinosi i to što savremeni mediji moraju da budu veoma brzi, samim tim i površni
Nelofer Pazira Foto: Banf centar
Nelofer Pazira, kanadska umetnica, svetsku slavu stekla je višestruko nagrađivanim filmom „Kandahar”. Kao učesnica svetske PEN konferencije, večeras će u KC Novog Sada predstaviti svoju knjigu „Krevet crvenih cvetova: U potrazi za mojim Avganistanom” a sutra će se u 20 časova u Kulturnom centru Beograda između ostalih predstaviti na književnoj večeri. Pazirina životna priča po svemu je netipična, baš kao i njen umetnički opus. Rođena je i odrasla u Kabulu, a napustila ga je s porodicom 1989. godine, nakon desetogodišnje sovjetske okupacije i preselila se najpre u Pakistan, a nakon toga u Nju Brunsvik, u Kanadi. Od početka svog umetničkog rada, osim što se bavi žurnalizmom, Pazira je i književnica, glumica i rediteljka, ona ohrabruje kritičko razmišljanje, toleranciju i različitost, nastojeći da prikaže složenost ljudskih iskustava. Smatra da umetnost treba da menja svet oko nas, čineći ga boljim mestom za život, rad, razvoj i stvaralaštvo, a istovremeno promoviše humanost.
U filmu „Kandahar” Mohsena Makhmalbafa, Nafas, glavna junakinja koju tumači Nelofer Pazira, reporterka je rođena u Avganistanu koja je sa porodicom uspela da pobegne u Kanadu još dok je bila dete. Film je zasnovan na ličnoj priči Nelofer Pazire, a za ulogu u tom filmu, Pazira je i dobila nagradu za glumu u Montrealu. Osim „Kandahara”, među njenim filmovima su i „Povratak u Kandahar”, kojem je dodeljena nagrada „Donalds Britan”, kao i filmovi „Velike Bude” i „Audicija”.
S obzirom na to da ste glumica, rediteljka, da snimate za televiziju (vaša nova televizijska drama „Čin nečasti” govori o ubistvima iz časti), da ste pisac (vaša knjiga „Krevet crvenih cvetova: U potrazi za mojim Avganistanom” dobila je 2006. nagradu „Draini Tejlor”), smatrate li da je 21. vek i doba koje omogućava široko polje kreativnosti, doba nove renesanse?
U mom slučaju, postoji jaka kičma koja se provlači i povezuje sve moje profesije koje se mogu činiti odvojenima. Za mene je ta kičma koja suštinski povezuje moj rad– pisanje. Dobar film je baziran na jakom, dobro napisanom scenariju.Isto važi i u svetu literature i novinarstva.Drugi faktor je znati kako da dobro ispričate priču,umeće storitelingašto je zajednička nit u svim ovim oblastima kreativnosti.
Danas imamo mobilne telefone, mejlove, bezbroj sredstava koja , naizgled, olakšavaju komunikaciju.Pa ipak, ne čini li vam se da je danas čovek izuzetno usamljen, izolovan u toj svojoj samoći, kao u romanima i esejima Albera Kamija?
Zato što postoji više tehnike ili zato što je više buke koja nas okružuje, ne znači, naravno, da smo automatski više povezani ili da smo više u kontaktu. Povezuju nas sa drugima naša osećanja, empatija, a ne splet žica i ekran osetljiv na naše dodire. Moje uverenje je da veće oslanjanje na tehnologiju stvara prepreke za pravi ljudski kontakt. Ranije, kada sam putovala, imala sam običaj da odem na šalter, gde je bila osoba koja mi je štampala bording kartu na aerodromu i to je bila mogućnost da razmenimo nekoliko rečenica. Sada na aerodromima svi idemo direktno na automat gde ukucamo potrebne stvari na hladnom, bezličnom ekranu i bording karta je automatski odštampana. To zvuči nekako usamljeno,izolovano, zar ne?
Šta savremeni svet misli danas o Avganistanu, a šta je istina? Kako mediji utiču na kreiranje prave ili lažne slike o avganistanskoj stvarnosti?
Mediji izveštavaju o Avganistanu još uvek fragmentarno i koncentrisano na tačno određeni događaj. Na primer, smrt i eksplozije koje se dogode zapadnim trupama pojavljuju se u izveštavanjima sve češće i češće. Realnost i situacija na terenu su daleko kompleksnije i zavise od toga sa kim razgovarate i gde. Medijska slika Avganistana je često iskrivljena, zbog sukobljenih programa i interesa. Tome doprinosi i to što savremeni mediji moraju da budu veoma brzi, samim tim i površni.Kao rezultat, u medijima nemamo punu sliku kompleksnosti Avganistana, već samo umanjenu. Umetnost i film mogu da idu malo dublje. Ali često je teško da se prikaže složenost kulture i smesti u kompletnu istoriju određenog mesta.
Koji umetnici sačinjavaju vašu umetničku „porodicu”,čiji rad vas inspiriše, podstiče, uzdiže?
Mnogo različitih ljudi u različita vremena bili su mi inspiracija.Abas Kiarostami, Mohsen Makhmalbaf, Terens Malik, Robert Retford i mnogi drugi.
Da li verujete da nas naše detinjstvo oblikuje. Recite nam nekoliko rečenica o vašim ranim, osetljivim godinama...
Moje detinjstvo bilo je mešavina različitih stvari.Na ličnom planu, bila sam privilegovana, rasla sam u obrazovanoj, liberalnoj porodici. Moj otac je bio lekar, moja majka profesor persijske književnosti.Bili smo na jedan način isključeni iz onoga što se događalo u tom vremenu i na tom mestu.Alispoljni svet bio je haotičan. Trajao je rat. Iako nas je doticao isprva malo, postepeno sve više, bez obzira na to, to je bio rat. Pričalo se o tome, a onda je rat stigao u punoj snazi, koja je uticala na sve aspekte našeg života. Takvo okruženje učinilo je da budem duboko uronjena u političku situaciju. Komadići i delovi doživljaja iz tog vremena pojavljuju se u onome što pišem, u mojim filmovima, u mom kompletnom opusu.
Osnovali ste fond koji pruža pomoć u podsticanju obrazovanja žena u Avganistanu. Diplomirali ste novinarstvo i književnost, počasni ste doktor na univerzitetu Karleton, bili ste predsednica kanadskog PEN-a. Pa ipak, da li su u većem delu sveta žene i dalje „drugi pol”, kao što je pisala Simon de Bovoar?
Nažalost, da. Postoji mnogo toga što je urađeno, ali i mnogo toga što tek treba da se dogodi.Žene su tretirane kao građani drugog reda, čak i u zapadnom svetu, možete onda da zamislite kako to izgleda na mestu kao što je Avganistan. Žene su tamo odlučne, snažne i na putu su borbe za ravnopravnost. Ali za to se plaća visoka cena. Tamošnja vlada pokušava da uskladi, pomiri elemenat uticaja talibana, ataj elemenat je pretnja razvoju sloboda i prava žena. Danas je više žena prisutno na društvenoj sceni Avganistana i taj proces je u porastu, možemo sada veći broj njih videti i čuti njihovo mišljenje. Ali prosečne avganistanske žene još nemaju osnovna ljudska prava i ja se bojim da će još vremena morati da prođe pre no što ih one ostvare.
Sanja Domazet ČITAJTE POLITIKU.
LINK.
Da li ste čitali?
"Božanstveni bezbožnici“ delo je napisano u slavu ljubavi, života, umetnika i umetnosti.
Pred
nama su literarni portreti nekih od najblistavijih umova XX veka, onih
koji su na knjige od mastila, odgovorili emersonovski "knjigama od krvi i
mesa“.
Sanja Domazet otključava čežnje i skrivene svetove umetnika čije delo ne prestaje da cveta i blista.
NARUČITE KNJIGU.
