Žudeo je za njihovim sjajnim kolima, elegantnim odelima i interesantnim nadimcima. Kad je imao dvanaest godina dao je sebi nadimak Toni ’Vreća Krofni’ (Tony ’Bag of Donuts’), ali pošto je poreklom Poljak, jednostavno mu nije bilo suđeno. Irac, pa ’ajde, ali Poljak? Nema šanse.
Posle školovanja na jezuitskom
St. Ignatius College želeo je pauzu i našao način da izrazi svoju kreativnost. Prijavio se na
Chicago Academy of Fine Arts i tamo otkrio kameru opskuru. Kada je jednom pogledao kroz kameru, više se nije osvrtao.
Snimao je ulice Čikaga i ljude koji bi se zatekli na njima. Tako je razvio voajerski stil fotografisanja i ljubav prema ljudskim licima - ljubav, kako on kaže, "prema likovima".
Takođe je otkrio da se fotografije slavnih ljudi zavaljenih u udobnim stolicama, snimljene u ušuškanim studijima isplate mnogo više nego one koje prikazuju "surovu realnost", ledenih i vetrovitih čikaških ulica.
Izgleda da "Vreća Krofni" nikad nije izdgubio želju za sjajnim kolima i elegantnim odelima. Iako neki tvrde da je Tony odbacio svoj umetnički integritet kada se sa vetrometine sklonio u udobni studio, sigurno je da je u njega uneo svoj ulični snzibilitet i dožibžvotnu ljubav "prema likovima".
Tony D’Orio
