 |
 |
 |
|
|
|
LIKOVI:
Peko Poltron, Ministar za odnose sa gospodarom
Riko Uvlakuša, državni sekretar.
Dala Vazdan sekretarica i istovremeno ljubavnica obojici, stvarni gazda u ministarstvu.
Sonja Sačekuša direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profietara i ostalih naprednih gradjana.
Slika 1
VRIJEME: 2000 i neka
MJESTO: Kabinet ministara za odnose sa gospodarom.
Na scenu žurno izlazi ministar, osvreće se oko sebe i pogleda preko publike. Dlanom štiti oči od svjetlosti i gleda u daljinu.
Da biste osetili duh predstave:
MINISTAR: Odakle ovolika svetlost, kad se se zna da gospodar ne voli svetlost?
(sjedne i zagleda se u ekran kompjutera). Ono jeste da se oni koji su najbliži njemu zovu prosvetljenim, ali on, on voli kad caruje tama. Gospodar voli tamu i buku, nikako svetlost i tišinu, ali što ge nema? Rekao je da će uskoro doći, ali šta je to za njega uskoro? Tako je poručivao i mom dedi, pa ga ovaj nije dočekao iako je uradio sve što mu je ćopavi naredio.
Nema, nema poruke od gospodara, nema, a sve smo učinili što je tražio od nas. Da nas nije neko oklevetao pa nas zaobilazi?
Na scenu ulazi Riko Uvlakuša, zastane i kašljucne, ministar skoči i pozdravi ga satanističkim pozdravom.
MINISTAR: Dobrodošli gospoda....proklet bio zašto ne kucaš kad ulaziš!? Sav se isprepadah misleći da je gospodar...a njega nema.
UVLAKUŠA: Šta da kucam kad Dala nije na poslu, znam da ne mogu da vas zateknem in flagranti, a gospodar se, čuo sam, ljuti na nas.
MINISTAR: Prokleta pijanduro, hoćeš li da kažeš da ja imam aferu sa gospodjicom Vazdan?
UVLAKUŠA: Ne baš vazdan, samo u toku radnog vremena i ponekad kad Vam supruga otputuje na sastanak sa gospodinom Ološem ili njegovim izaslanicima.
MINISTAR: Riko! Riko Uvalkušo, ko mi te samo dodeli za državnog sekretara, da mi je da znam. Šta to drobiš govedo brdjansko, kakva Dala i kakve afere i odkud ti samo hrabrost da pominješ moju suprugu i gospodina Ološa? Znaš li ti bre da je on apostol?
UVLAKUŠA: Au, znači on je medju prvih dvan'est do gospodara?
MINISTAR: Nije, on je na trideset i trećem stepenu, ako već nije prosvetljen, ali ne razumeš ti to, nije to štivo za čobane.
UVLAKUŠA: Nije, ne razumijem ja to, ali se odlično razumijem u intrige, kad je to u korist mom ministru.
MINISTAR: Dobar si što jest, jest, svaki put kad zatreba da obrukamo ove fašistoidne Srboide nenadmašan si u sprovodjenju mojih ideja. Sećaš se ono kad smo im smestili paljenje ambasade i to je bila moja ideja, sećaš li se?
UVLAKUŠA: Imam i ja ideja...
MINISTAR: Imaš, imaš, ali si previše radikalan, ne može se jedan narod uništiti preko noći, mora polako u rukovicama. Prvo moramo da im uništimo dušu, a za tela ćemo lako, malo gladi, malo bolesti, a NATO je već posijao osiromašeni uranijum, još malo pa će da se pokažu rezultati.
UVALKUŠA: Kako Vi kažete gospodine ministre, kako Vi kažete, ali gospodara nema iako je najavio da će doći.
MINISTAR: (uzdahne i sjedne) Nema ga.
Gospodar nikako da dodje
Trinaesti pozorišni komad Miodraga Lukića; tragikomedija «Gospodar nikako da dodje», počinje rečenicom namenjenom glumicama: «Ovo nije ni komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo, jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.»
Očigledno je da se radi o pozorišnom komadu koji svojim sadržajem bode kao prst u oko, ali koga uboda u oko, kome bi mogao da smeta ovaj pozorišni komad kad je autor odlučio da glumce zaštiti od opasnosti od tužbe preuzevši svu odgovornost na sebe?
Verovatno nema sloja društva u Srbiji koji nije obuhvaćen ovom tragikomedijom, a razlog da se ljute na autora imaju, kako političari tako i direktori nevladinih organizacija, mediji, odredjen broj vladika SPC-a, pisci, novinari i svi ostali «napredni gradjani» kako ih naziva u svom pozorišnom komadu. Pored javnih ličnosti u Srbiji pod lupu su uzeti i svetski političari, poput Ala Gora, Baraka Obame, Džorža Soroša i Madlen Olbrajt, a ni Nobelov komitet nije poštedjen piščeve žaoke.
Radnja se dešava u imaginarnom ministarstvu za odnose za gospodarom čije zidove krase slike kao što su; slika koja predstavlja Luciferovo oko (svevideće oko), pentagram, lik Bafometa, slike Madlen Olbarajt, Džordža Soroša, Ričarda Holbruka i Zbignjeva Bežinskog.
Junaci ove tragikomedije su ona vrsta ljudi koje Isidora Bjelica naziva antiratnim profiterima. Njih četvoro; Peko Poltron - ministar za odnose sa gospodarom
Riko Uvlakuša - državni sekretar, Dala Vazdan - sekretarica i istovremeno ljubavnica obojici, stvarni gazda u ministarstvu, Sonja Sačekuša - direktor NVO za zaštitu Srbomrzaca, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, antiratnih profietara i ostalih naprednih gradjana, prikazuju lice i naličje srpskog naroda.
Ovo četvoro ljudi koji su prodali dušu djavolu, sve čine da ispune zadatke koje su dobili od imaginarnog gospodara, pre svega da sve što je srpsko i pravoslavno ponize izjednače sa fažizmom i zaostalošću. Iako je ministarstvo za odnose sa gospodarom nepostojeća kategorija, više je nego jasno da je reč o stvarnim ljudima, odnosno da su likovi vajani iz više stvarnih likova iz javnog života Srbije.
Čitajući tekst ove drame videćete kako korak po korak spadaju velovi sa javnih tajni javnog života u Srbiji i svetu. Niko nije poštedjen niti je iko glorifikovan.
Da li je stvarno sve tako crno kako je prikazano u ovoj tragikomediji?
Mislim da je crnje i da je ovo tek djelić gorke istine o nama u vremenu u kome živimo da ne kažem izumiremo, kaže autor.
Da li stvarno postoji opasnost da neko tuži autora i pozorište Duga zbog ove tragikomedije?
Ne postoji jer niko u Srbiji nije tako ludao hrabar da je uvrsti u repertoar. Biće igrana, u oktobru ove godine u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj i eventulano u Austriji i Nemačkoj, tako da oni koji su prikazani u ovoj drami, odnosno oni o kojima se inidirektno govori neće ni biti u prilici da doznaju da su junaci odnosno tema drame, pa neće moći ni da tuže autora i glumce, odnosno nanesu neku štetu.
Oni koji su čitali dramu, nekoliko književnika u glumaca, upozorili su autora da bi bilo pametno da izabaci odredjene delove koji se odnose na javne ličnosti u Srbiji, kao i na crkvu, ali on nije pristao jer smatra da pošto nije upotrijebio prava imena niko nema pravo da ga tuži, a ko se u zlu prepozna, sam je sebi kriv.
Možda je ipak srećna okolnost da autor ove drame ne živi u Srbiji jer bio po mišljenju poznavalaca prilika u Srbiji mogao da postane nepoželjan i kao gost, dok nije sigurno da se i crvka ne bi oglasila ako bi tragikomedija bila izvedena u Srbiji.
Miodrag Lukić je autor osam romana i trinaest pozorišnih komada, živi u Švajcarskoj, poreklom je iz Lopara u Republici Srpskoj. Osnivač je Srpsko-švajcarskog pozorišta Duga koje postoji već pet godina i prvo je srpsko pozorište stvorene u zapadnoj Evropi.
 |  |  |  |  | ||||
• Pozoriste Duga
da
• Ljubitelj
Da li bismo mogli da pročitamo celu dramu u elektronskom obliku?
 |
|||
|
|||
© Sva prava pridržana, Kompjuter biblioteka, Beograd, Obalskih radnika 4a, Telefon: +381 11 252 0 272 |
||
