Roman Mirjane Đurđević: Bremasoni

Obrtanje uloge i podizanje na kraljevski presto onoga što je Bahtin nazvao „materijalno telesno dole“, kada se luda postavlja na čelo karnevala, služi detronizaciji i doživljaju relativnosti iz perspektive srednjovekovnog čoveka. Međutim, na primeru romana, podučava nas ruski mislilac i teoretičar, praksa detronizacije vodi, odnosno može i trebalo bi da odvede, do vrhunske dijaloške i subverzivne forme u kojoj se može naći zametak kulturne, čak i političke promene. Iz današnjeg (g)ugla gledanja, poučeni iskustvom gubitka aure i neograničenim umnožavanjem umetnina svake vrste, pa i književne, Bahtinova teorija i njene posledice deluju nemoguće, ali to je danak civilizaciji.

Srećom, karnevalske prakse, odnosno „groteskni realizam“ i dalje postoje u književnosti. Poslednji takav primer je roman Bremasoni beogradske spisateljice Mirjane Đurđević koja ovim romanom, nakon Čuvara svetinje, nastavlja (svoj lični) obračun sa (maskulinom?!) kulturom i nasleđem koje vladaju diskursom u ovoj veseloj zemlji. Ovoga puta na meti njenih istraživanja našlo se jedno „tajno udruženje“, jedan elitistički Herrenklub koje se već u naslovu romana spušta na zemlju – oni nisu masoni, oni su Bremasoni, gde je ono „bre“, naravno, tipična srpska uzrečica koja, noseći nacionalno posprdnu konotaciju, organizaciji poput slobodnih zidara natrljava nos.

Mirjana Đurđević: Bremasoni

PORUČITE

Pored ovoga, masonsko udruženje iz Garašaninove 8 ruglu izvrgava i jedna komasonska, ženska Velika loža Bratanice u kojoj se okupljaju Sorele (supruge, bratanice i majke) slobodnih zidara i na sebi svojstven način upravljaju događajima koji se odigravaju u Velikoj Loži Jugoslavija. Dva paralelna narativna toka romana, koja će se na kraju sliti u jedan, u stvari predstavljaju odraze u obrnutom ogledalu. Na primer, ono što je u muškoj loži Veliki Majstor u ženskoj je Velika Baba, ono što je u muškoj loži Hram, u ženskoj je veterinarska ordinacija itd. Delovanje ženske lože je konkretno i svrsishodno, usmereno na to da se preko uticaja u muškoj loži jevrejski masoni sa preporukama i majstorskim keceljama upute u izbeglištvo pred Hitlerom, dok je delovanje muške lože pretvoreno u karneval samouspavljivanja, drugim rečima u bežanje pred odgovornošću i istorijom.

Treća stvar koja doprinosi detronizaciji i karnevalizaciji je pojavljivanje mrtvih i nerođenih slobodnih zidara na zasedanju Velike lože Jugoslavije, na kojoj se odlučuje o činu samouspavljivanja. Ovo je autorki omogućilo da se poigrava istorijom i jezikom i da čitavu ideju slobodnog zidarstva u Srba dodatno istorijski okrene naopačke. Petar Ičko, Sima Milutinović Sarajlija, Đorđe Vajfert, Branislav Nušić samo su neki od istorijski poznatih masona koji se pojavljuju u narativu. Međutim, pored ovih likova, tu su i Veliki Sekretar Borislav Pekić koji u vreme odigravanja sižea ima deset godina, ali nije manje sklon opširnom pisanju, kao i Veliki Muzički Majstor Bane, koji istodobno nije ni rođen, što će omogućiti da se u njegovoj šetnji Beogradom prizove u čitalačku svest Ikar Gubelkijan i na taj način, oda počast Velikom Sekretaru. U svakom slučaju, ako se neko od likova iz muške lože izvrgava ruglu sa blagonaklonošću i ljubavlju, onda su to ova dva masona, za koje, istini za volju, nema dokaza da su zaista bili slobodni zidari.

Konačno, ono što dodatno izvrgava podsmehu masoneriju jeste struktura zapleta. Kada je 3. maja 1940. godine proglašena zabrana rada slobodnih zidara u Kraljevini Jugoslaviji, Velika Loža dolazi na „genijalnu“ ideju o samouspavljivanju. Drugim rečima, pripovedanje o srpskim masonima je priča o njihovom nestajanju – tema romana će se samoponištiti do njegovog kraja, i to je, čini mi se, vrhunac karnevalizacije. Posebno što do tačke samoponištenja, koja govori o spremnosti srbijanskih masona da žive za svoje ideje, vodi jedna gradacijska struktura koja će svoj šlag na torti dobiti u otimačini mumije i prevođenju u staroegipatsku ložu. Ovom ceremonijom, u kojoj će prethodno biti uništen Hram, rukovodiće niko drugi nego preromantičarski pesnik Sima Milutinović Sarajlija koji je u vreme odigravanja romana mrtav već devedeset i tri godine.

Međutim, nakon što se Velika Loža Jugoslavija samouspava, ostaće da živi loža Bratanica koja postaje nosilac plamena i svega onoga što su proklamovana načela slobodnog zidarstva: razumevanje, tolerancija i humanitet1. Upravo u ovoj tački se ogleda dominantna feministička (sifražetska, kako se u romanu kaže) crta romana, iako ni ovom pokretu oličenom u Velikoj Tajnici i Velikom Gudalu, Mirjana Đurđević nije ostala dužna. Prosto rečeno, zdrav razum i praktično delovanje ostali su na strani žena, bez obzira na njihove nedostatke i mane.

Nije roman Bremasoni idealno napisano štivo, ali greške i teškoće u čitanju na neki način prirodno izviru iz strukture teksta. Previše je likova i previše fusnota jer spisateljica s pravom oseća da je tema o kojoj govori nepoznata široj publici, a da bi pripovest uspela neke se stvari moraju znati. Međutim, kada jednom uđete u tekst, on će vas suverenom naratorskom rukom voditi do kraja.

Roman Mirjane Đurđević uspeo je da progovori o našoj eliti, o njenoj sudbinskoj nemoći da se nosi sa istorijskim nedaćama koje u ovoj zemlji nisu izuzetak, već pravilo. Uspeo je to na pravi, duhovit način, koristeći jezik kao sredstvo kojim se ukazuje na ogromne logičke rupe u strukturi svake tajne, pa i tajne moći koja ostaje najzavodljivija od svih mističnih znanja. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga ova knjiga predstavlja do sada najznačajniji književni događaj ove godine. IZVOR