Ljudi se ponašaju kao ovce
Od najranijeg detinjstva bio sam apolitičan, zapravo nikada nisam voleo da mi život zavisi od drugih ljudi. Makar oni uživali opšte poverenje, odbijam da svoju sudbinu stavim u njihove ruke, kaže poznati mađarski pisac Đerđ Konrad, učesnik 77. međunarodnog kongresa PEN-a i literarnog festivala „Oslobodi reč” u Beogradu, između ostalih autor knjiga „Odlazak od kuće i povratak kući” i „Pomračenje Sunca na brdu”, u izdanju „Arhipelaga”, i prevodu Arpada Vicka.
Konrad je zavičajni pisac svakog istočnog Evropljanina, kako kaže Gojko Božović, glavni urednik „Arhipelaga”, samim tim što u svojim knjigama, kao na velikom ekranu istorije, istražuje iskustva odrastanja, ali i nestajanja krhke slike građanskog sveta; smene totalitarnih sistema nacizma i komunizma. Tako je simbolička tačka esejističkih i proznih ostvarenja Đerđa Konrada u stavu- biti apolitičan, ali ne i nekritičan, društveno neaktivan.
Govoriti o jednoj godini ili o rasponu od pedeset, u Konradovom pripovednom postupku znači širom otvorenih očiju posmatrati epohu i velike istorijske priče.
– Svako jevrejsko dete mlađe od četrnaest godina, u Drugom svetskom ratu, svakodnevno je bilo u opasnosti da bude odvedeno u Aušvic i tamo ubijeno. Tada nisam znao da su mnogi moji drugovi već bili mrtvi, ali sam slutio da su na nekom nepoznatom mestu. Politika je, dakle, već tada ulazila u moju kuću, pretila da odvede i moga oca, majku, sestru. Samim tim od početka mi se nije dopadala. Zbog toga je bolesno stanje kada političari poseduju previše vlasti. Njihov um je oboleo zato što smatraju da im je sve dozvoljeno, dok se drugi ljudi ponašaju kao ovce, kaže Konrad. Ostajući u istom duhu društvene kritike, poznati pisac ispričao je zatim simboličnu priču, iz jedne od mađarskih klanica. Priču o ovnu Mišku:
– Kada sam upoznao Miška, hranili su ga samo kolačima i drugim poslasticama. Pitao sam se zašto je tako, a onda su mi objasnili da je on predvodnik. Naime, on je stajao ispred kolone ovaca, koju je određenog dana trebalo ubiti, i mirno ih vodio do dželata. One se nisu bunile, išle su za Miškom, čak su nastavljale dalje, i odlazile u smrt, pošto bi se Miško mudro povukao u jedan od sporednih izlaza.
Kada je reč o sadašnjem stanju u Mađarskoj, Konrad ukazuje na opštu tendenciju države da ima kontrolu nad svim, počev od obrazovanja, do sindikalnih pobuna.
– I građani su doprineli takvom stanju, glasanjem. Sada, kada član većinske stranke predloži bilo kakvu glupost, a već postoji dvotrećinska većina, u skupštini će to biti izglasano. Sve je regularno, ništa nije protiv zakona, a opet je potpuno besmisleno, objašnjava Konrad.
Početkom devedesetih Đerđ Konrad bio je predsednik Međunarodnog PEN centra, kako kaže, najstarije svetske organizacije koja štiti ljudska prava i slobodu govora.
– Pojedini odbori PEN-a zalažu se za oslobađanje pisaca koji su u zatvoru. Jedan kolega iz Holandije, kada sazna da je neki pisac lišen slobode, pošalje vremešnu gospođu, koja poseti suprugu uhapšenog i da joj veću svotu novca. Nekada je i to za početak dovoljno. Zatim se šalju stotine i hiljade pisama vladama zemalja koje pisce zatvaraju, ističe Konrad.
Na ovom, beogradskom kongresu Međunarodnog PEN-a zadivili su ga slogani „Književnost je jezik sveta” i „Oslobodi reč”. Smatra da sve jeste tako.
Kada govori o devedesetim godinama, kada se jedinstveni Jugoslovenski PEN klub raspao na osam centara, Konrad podseća na to da je predsednike tih centara pozvao u Budimpeštu na sastanak:
– Trebalo ih je videti kako su tokom dana, na zvaničnim susretima bili stegnuti i zvanični. Međutim, uveče, uz vino i hranu, postajali su jedni prema drugima srdačni, kao školski drugovi. Sutradan su ponovo bili hladni.
Marina VulićevićIZVOR
