MIR-JAM ili tužna sudbina RANJENOG ORLA
Ranjeni orao
Uoči aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana. Organizacija nije bila tako brojna, svi su se međusobno znali, ali je bila vrlo jaka i dobro organizovana. Za razliku od savremenog sastava, u kojoj prevagu nose pripadnice lepšeg pola, u Udruženju je pre Drugog svetskog rata bilo samo dvanaest žena.
Rat je, gledano u celini, prepolovio članstvo Udruženja. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine.
Novinarstvom kao glavnim zanimanjem nastavilo je 1945. godine da se bavi samo njih pet - saradnice „Politike" Radmila Bunuševac-Dedinac i Nada Doroški, saradnica „Vremena" Radmila Todorović, koja je u rodnom Nišu nastavila novinarski posao, Desa Glišić, legendarni karikaturista „Ježa", i Milica Jakovljević, popularna Mir-Jam, saradnica „Nedeljnih ilustracija", a po oslobođenju novinar beogradskog večernjeg lista „Glas".
Mir-Jam na sudu
Jedan od najvećih skandala među izdavačkim kućama nastao je upravo zbog dela Mir-Jam. Na sudu su završile „Narodna knjiga" i izdavačka kuća „Draganić" koje su se sporile oko autorskih prava na dela popularne spisateljice ljubavnih romana. Urednik i vlasnik „Narodne knjige" Miličko Mijović tvrdio je da samo njegova kuća ima prava na popularne ljubiće, pa čak i na dva neobjavljena rukopisa, dok je, s druge strane, Miodrag Draganić isticao da jedino njegova kuća ima potpisan ugovor s bratanicom Milice Jakovljević, Jelenom Mimicom, vlasnicom njenih autorskih prava koja živi u Italiji.
I na kraju, objavljuju i jedni i drugi.
Od njih pet, jedna nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova") nije imao ograničene ni normu ni vreme. Bila je to Milica Jakovljević, najčitanija novinarka i spisateljica između dva svetska rata. Uostalom, ona je bila i najstarija. Navršavala je 1945. godine šestu deceniju i bila starija od Radmile Todorović 11, Radmile Bunuševac 16, Dese Glišić 25, a Nade Doroški 30 godina.
Ova čestita žena i van spora veliki rodoljub preživela je dve okupacije i iz obe izašla neokaljanog obraza. Sve to, naravno, nije bilo lako i ostavilo je traga na njoj. Nije joj bilo potrebno pozivanje na rođenog brata Stevana Jakovljevića, proslavljenog solunca i pisca čuvene „Srpske trilogije", koji je posle rata bio narodni poslanik i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Nisu joj bili potrebni ni pomoć ni zaštita brata Stevana, u to vreme vrlo istaknute, ugledne i uticajne ličnosti u novoj komunističkoj vlasti. Jer, ona je imala svoje dostojanstvo i činjenice koje su dovoljno govorile o njoj.
Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme" i „Obnova", pod izgovorom da je umorna i stara. Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, dakle još umornija i starija, ipak je pokušala da jede novinarski hleb u „Glasu", koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944, da bi od 22. aprila 1945. godine, kad rat još nije bio završen, počeo da izlazi kao dnevni list. Tada su „Politika" i „Borba" imale status saveznih glasila, a „Glas" je bio republički list. Redakcija se nalazila u Vlajkovićevoj 8, gde je danas štamparija (u zgradi predratne „Pravde" braće Sokić, kojima je imovina konfiskovana).
U prvo vreme glavni urednik bio je novinarski vuk Dušan Duda Timotijević i „Glas" je važio za rasadnik mladih kadrova, koji će ubrzo postati najzapaženija pera srpskog novinarstva. Nažalost, Milica Jakovljević je izgubila svoju šestomesečnu borbu da ostane u novinarstvu 1945. godine. Po tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Ona nije uspela da se održi u „Glasu".
Udruženje je iz članstva 1945. godine izbrisalo 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine. Da ironija bude veća, istoga dana je održana 12. sednica Uprave, na kojoj je rešeno da novinari dobiju R-1 kartice, koje su im omogućavale bolju ishranu. Ovu povlasticu, u to vreme poratne oskudice, uživale su posebne kategorije (narodni heroji, nosioci spomenice, ratni vojni invalidi i rudari).
Umrla je u gladi. . . Originalna molba najpoznatije predratne srpske novinarke i spisateljice kojom moli udruženje novinara, iz koga je silom isključena, da joj izda potvrdu radi regulisanja penzije
Milica Jakovljević je, kao u dve preživljene okupacije, ponovo ostala bez sredstava za život. Pred kraj života, svakako u velikoj oskudici i nevolji, zakucala je na vrata svoga udruženja, na čiju je adresu stiglo ovo njeno, svojeručno napisano, pismo:
„Počela sam novinarsku karijeru 1. juna 1921. g. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. g. u dnevnom listu ‘Novosti' (prvih 5 godina) i ‘Nedeljnim ilustracijama' (15 godina).
Moj lični rad počinje sa učiteljskim pozivom od 1906. do 1919. g. i sa godinama novinarskog rada navršila sam 33 godine službe 1941. i time stekla pravo na punu penziju. Poslednja plata, koju sam uživala dve godine, bila je 4. 500 din. Za sve vreme bila sam član Udruženja novinara.
Molim Udruženje novinara da mi izda uverenje o godinama mog novinarskog rada od 1. juna 1921. do 6. aprila 1941 i o visini plate poslednje dve godine kao novinarskog saradnika. Ovo mi je potrebno radi regulisanja penzije. Posle Oslobođenja bila sam primljena u Udruženje novinara za šest meseci, s tim da se uposlim. Ja sam bila slaba, umorna od tempa rada bez odsustva i predaha (držala sam rubrike: istorijsku, etnografsku, dopisivanje sa čitaocima, društveni život sviju slojeva, psihološke teme, filmsku rubriku, pozorišnu kritiku, pripovetku i roman) da nisam mogla više da radim i takmičim s mladim današnjim novinarima. Nisu mi dopuštale ni godine (rođena sam 22. aprila 1886. g. ).
Dopis je istog dana službeno zaveden u Udruženju novinara i prosleđen Komisiji za penzije, koja je vrlo brzo, nakon dve sedmice, dostavila svoje mišljenje Upravnom odboru Udruženja novinara NR Srbije. Članovi komisije su bili predratni novinari Bogdan Bilbija i Dobrosav Kuzmić. Bogdan Bilbija je pre rata bio honorarni saradnik više listova i član ilegalne Komunističke partije, a sada je bio urednik partijskog dnevnog lista „Borba". Dobrica Kuzmić je bio novinar „Politike" i uživao je posebno veliki ugled u članstvu, jer je bio najaktivnija ličnost Udruženja.
Bilbija i Kuzmić su se, uz to, vrlo dobro znali sa gospođicom (sada drugaricom), svojom koleginicom Milicom Jakovljević, popularnom Mir-Jam, i vrlo ažurno i revnosno su sačinili izveštaj komisije. Izveštaj Upravnom odboru se čuva u Arhivi Udruženja novinara Srbije, a u njemu stoji:
„Milica Jakovljević - Mir-Jam moli da joj se izda uverenje o godinama provedenim u novinarstvu. "
U nastavku teksta, kucanog pisaćom mašinom, podvučen je sledeći stav:
„Komisija je našla da gornji navodi odgovaraju istini pa zato smatra da se Milici Jakovljević - Mir-Jam može izdati traženo uverenje. "
Hit u Srbiji. . . Po romanu „Ranjeni orao" danas se na RTS-u prikazuje jedna od najgledanijih serija, kao i u Ateljeu 212 vrlo zapažena pozorišna predstava
U pogledu drugih traženja Milice Jakovljević - Mir-Jam, Komisija vrlo blagonaklono daje sledeće odgovore: „Što se tiče traženja da joj se, po mogućnosti, uračunaju i ratne godine (1941-1945), moliteljku Mir-Jam treba uputiti da se uverenje o radu u tim godinama dobija drugim putem i od drugih ustanova, a ne od Udruženja novinara. Moliteljka ima pravo na priznanje tih godina, kao novinarskih, u penzione svrhe, ali pod uslovima da se nije ogrešila za vreme okupacije o nacionalnu čast, da nije sarađivala u okupatorskoj i prookupatorskoj štampi itd. , o čemu izdaju uverenja narodni odbori, sudovi i slične ustanove. Iz molbe moliteljkine vidi se da joj to nije jasno, pa je zato treba u to uputiti. "
Razume se, moliteljki je Udruženje odmah izdalo uverenje o priznavanju novinarskog staža (19 godina, 10 meseci i 24 dana) „u svrhu regulisanja penzije". Ali, nema podataka o daljem toku njenog zahteva za regulisanje penzije. Ali s obzirom na to da je već sledeće godine (22. decembra 1952) umrla usamljena i zaboravljena, može se pretpostaviti da je nije dobila ili, bar, da je nije dugo uživala.
Kada su svođeni računi za dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir-Jam. To je, nesumnjivo, najveće priznanje za doprinos profesiji i za mesto u njoj.
Utešno. Ali ne bez gorčine.
( Piše: Mile Nedeljković )
