Top deset mesta gde život ne bi trebao da postoji …. ali postoji
Mesto br. 10. - topli izvori u Jeloustonu
Ako želite da ubijete nekoga, ili samo da se rešite tela, to ne možete učiniti u boljim uslovima od onih koji postoje u toplim izvorima Jeloustona. Voda u izvorima je blizu tačke ključanja i dovoljno je acidična (kiselinska) da rastvori nokte. Ipak, tamo dobro rastu neki mikrobi i pigmenti koje oni proizvode daju izvoru živopisne boje koje izgledaju kao da su sa druge planete.
Bakterija koja voli toplotu, Thermus aquaticus, je najpoznatiji mikrob u Jeloustonu; ona proizvodi enzime koje koriste istraživači u laboratorijama za genetiku da bi napravili replike DNK. Drugi mikrobi iz Jeloustona koriste vodonik za ishranu, a pre neokoliko godina, naučnici su tamo otkrili potpuno nov rod bakterija koje vrše fotosintezu.
Voda u Jelouston topllim izvorima je blizu tačke ključanja i dovoljno je acidična (kiselinska) da rastvori nokte. Ipak, tamo dobro rastu neki mikrobi i pigmenti koje oni proizvode daju izvoru živopisne boje koje izgledaju kao da su sa druge planete.
Zbog toga što postoji toliko toplih izvora, bazena sa blatom i gejzira u Jeloustonu sa različim temepraturama i hemijskim sastavima, park je domaćin najveće poznate raznovrsnosti archaea (grupe jednoćelijskih mikroorganizama). Jednostavni, jednoćelijski organizmi bez jezgra, archaea su grana života koja je poznata tek od 1970-tih godina.
Mnoge archaea dobrao rastu na visokim temperaturama (takođe se mogu naći i u vulkanima) i unutar nekih archaea u Jelosustonu - samo da bi upotpunili mikrobski ekosistem – se nalaze virusi koji vole toplotu.
Mesto br. 9. – u telima je temperatura ispod tačke zamrzavanja vode
Neke životinje prežive ne samo u okolinama u kojima je temperatura ispod tačke smrzavanja, već je u njihovim telima upravo ta temperatura. Pauci i insekti proizvode antifriz koji sprečava da se zamrznu. Larve izvesnih arktičkih muva mogu preživeti uz umerenu hladnoću tela na -76 stepeni Farenhajta.
Mnoge vrste žaba, daždevanjaka i kornjača se smrznu – više od 50 procenata vode u njihovim telima može biti led. Trik je u tome da oni pažljivo kontrolišu na kojim mestima će se formirati led. Dok se životinje hlade, njihove ćelije i organi istiskaju vodu i smanjuju se. Samo ona voda koja se nalazi izvan životinjskih ćelija mrzne; kristali mogu rasti između mišićnih vlakana i oko organa.
Najhladnija održiva temperatura u telu sisavca, oko 27 stepeni Farenhajta, je izmerena kod arktičkih veverica
Najhladnija održiva temperatura u telu sisavca, oko 27 stepeni Farenhajta, je izmerena kod arktičkih veverica (veverice koje riju zemlju). Njihova strategija se naziva “superhlađenje” – iako je tečnost u njihovim telima ispod tačke smrzavanja, životinje eliminišu bilo koji materijal na kome se mogu fomrirati ledeni kristali.
Mesto br. 8. – potpuna samoća
Većina ekosistema su komplikovani. Član bilo koje date vrste mora naći drugu vrstu za ishranu i izbegava one vrste kojima on služi kao hrana. Ako je parazit; potreban mu je domaćin; ako je biljka; potrebna mu je bakterija za pomoć pri proizvodnji azota ili pčele da opraše cvetove.
To nije slučaj na dnu južnoafričkog rudnika zlata koji je dubok skoro dve milje. Candidatus Desulforudis audaxviator je sve što postoji tamo. Ova vrsta bakterija, jedna od najdublje nađenih ikada, živi na temperaturi od otprilike 140 stepeni Farenhajta, sama sebi spravlja azot i koristi sulfate za ishranu – sve u potpunoj izolaciji.
Mesto br. 7 – ostrva Galapagosa
Naravno, ova ostva su poznata kao inspiracija za Darvinovu teroiju evolucije po prirodnoj selekciji ali razlog zato što je lako (dobro, u retrospektivi) posmatrati evoluciju na ovim ostrvima je taj što su skoro u potpunosti negostoljubiva za život. Ona su se pojavila u sredini Pacifika kao vrhovi još uvek aktivnih vulkana. Bila su streilisana toplotom i 600 mlja od kopna.
Sve što živi na ostrvima Galapagosa je letelo u vetar, doveženo čudnom strujom ili je doplovilo na splavu vegetacije.
Sve što tamo sada živi je letelo u vetar (većina biljaka tamo ima smena koja se prenose vazduhom), voženo je čudnom strujom (uključujući pingvine na Galapagosu koji su jedini od svoje vrste koji žive na ekvatoru) ili je plovilo na splavu vegetacije (kao džinovske kornjače).
(Ustvari, pored vrsta koje su skorije uveli ljudi. ) Kolonizazija se retko dešava i većina vrsta ostaje gde se iskrcala, tako da rastu relativno jednostavni ekosistemi sa dovoljno razlika između ostrva kako bi se napravio prikaz evolucionarnih principa.
Mesto br. 6 – Drenaža acidičnog rudnika (i prateći)
“Kalifornijska Gvozdena Planina” je minirana početkom 1800-tih godina u potrazi za zlatom, srebrom, bakrom i drugim mineralima. Minerali su nastali u osnovi vulkana i taložili su se sa dosta sulfida – jedinjenje koje se pretvara u sumpornu kiselinu u prisustvu vode. Miniranje je izložilo sulfide i na kraju su nastali tragovi kiseline, kao što je kiselina u bateriji, koji su bili puni teških metala, kao što je arsen.
Ipak, mnoštvo mikroba živi u rudniku. Oni plutaju na jezeru kiseline u rozoj glatkoj materiji koja se naziva biofilm koju je napravila izvestna bakterija u mikrobskoj zajednici. Neke od archaea u rudniku se hrane gvožđem i čine već acidične uslove još više acidičnim putem aktivnog pretvaranja sulfida u sumpornu kiselinu. Kiselina izjeda gvozdeni pirit (poznato kao i zlato za budale) i druge minerale u pećini, dodajući još metala u toksičnu supu.
Ova stanište jedva pobeđuje druge teške uslove za mikrobe: ekstremnu toplotu ili hladnoću, jak pritisak, čak i zračerenje iz nuklearnog reaktora. Ostrvo Tri Milje nije bilo Černobil, ali akcident koji se tamo dogodio 1979. godine je izazvao delimično topljenje reaktora i radioaktivni gas se oslobodio u atmosferu. Bilo je potrebno mnogo godina kako bi se počistio taj nered, uglavnom pomoću robota i kranova kojima se upravlja sa velike razdaljine uz nadgledanje pomoću video kamera. Na iznenađenje ekipe koja je sprovodila čišćenje, voda za hlađenje u blizini jezgra je bila mutna: mikroorganizmi su dobro rasli uprkos viskim nivoima radioaktivnosti.
Nakon akcidenta na ostru Tri Milje 1979. Godine, ekipa koja je sprovodila čišćenje je bila izneneđena što je našla mikroorganizme koji dobro rastu u veoma radioaktivnoj vodi za hlađenje u blizini jezgra.
Što se tiče pritiska, najveći koji je bakterija ikada izdržala je 16 000 puta veći od atmosferskog pritiska koji mi iskusimo na nivou mora. U eksperimentima Karnegi Instituta u Všingtonu, D. C. , Robert Hejzen i njegove kolege su ”podložili oblik porodice inestinalnih bakterija Escherichia coli apsurdnom pritisku od 16 000 atmosfera – vrednost koja je slučajno dobijena pritiskom fanatičnog stezanja DAC. ” (DAC je uređaj koji se koristi u naučnim eksperimantima). ” Ups! Kada su kasnije ispitavali bakteriju, nekoliko ih je preživelo ovaj pritisak – koji je veći od bilo kog pritiska na bilo kojoj potencijalnoj dubini na kojoj je moguć život (drugim rečima, bilo kojoj dubini koja nije toplija od teoretskog ograničenja toplote za život od 302 stepena Farenhajta) na planeti.
Mesto br. 5. – ispod pukotina u nacionalnom parku Dolina Smrti
Dolina Smrti je najniže, najtoplije i najsuvlje mesto u SAD – što nije savršeno mesto da budete riba. Ipak, sedam vrsta riba “pupfish” se održavaju tamo, one su poslednji preživeli u jezerim koja su se osušila pre 10 000 godina. Sada su ribe osuđene na izvore, slane močvare i na Đavolju Rupu. To je podzemni sloj vode koji je pristupan samo kroz uske putkotine u kamenu.
Riba “pupfish”iz Đavolje Rupe, jedne od prvih vrsta koje su zaštićene pod Aktom o Ugroženim Vrstama, je jedna od najređih životinja na svetu. Ove godine ih je izbrojano manje od sto a populacija u 2006. je bila 38.
Riba “pupfish”iz Đavolje Rupe, jedne od prvih vrsta koje su zaštićene pod Aktom o Ugroženim Vrstama, je jedna od najređih životinja na svetu. Ove godine ih je izbrojano manje od sto a populacija u 2006. je bila 38.
Mesto br. 4 – ventili dubokih mora
Ventili dubokih mora su prototip čudnih meta za život. Kompleksni eksoistemi koji su otkirveni 1977. godine, su nastajali u potpunoj tami, pod jakim pritiskom, snabdevani sumporom. Ventili su pronađeni u presecima dva okeanska sloja. Za razliku od većine zona zemljotresa i vulkana, gde se spajaju dva sloja, ventili su mesta gde se dva sloja razdvajaju. Voda curi u napuklu koru, kupi minerale i toplotu i kulja kroz ventile.
Na dnu lanca ishrane se nalaze mikrobi koji dobijaju svoju energiju iz hemikalija u ventilima, obično vodonik sulfid. Otkriveno je stotine drugih vrsta koje žive jedino u ovim ventilima, uključujući razne cevkaste crve, školjke, dagnje i račići.
Mesto br. 3 – u veoma, veoma staroj dobi
Bakterija pod stresom često formira spore, male grumene sa ljuskom koji sadrže bakterijski DNK I neke ćelijske mehanizme, ali su dormati (u uspavanom stanju). Ove spore mogu da prežive sve vrste trauma – toplotu, hldnoću, gama zračenje, ultrljubičasto zračenje, visok pritisak, nizak pritisak – tokom veoma dugog vremenskog perioda. Koliko dugo? Dobro, postojale su neke spektakularne tvrdnje, a o nekima od njih naučnici i dalje raspravljaju.
1995. godine, naučnici su dali saopštenje da su izolovali spore iz utrobe pčele iz smole koja je stara od 25 miliona do 40 miliona godina. Oni kažu da su oživeli spore i uzgajali bakterije iz njih.
Nekoliko godina kasnije, drugi tim je saopštio da je oživeo mnogo starije sopre – stare 250 miliona godina – iz kristala soli.
Bilo je mnogo rasprave oko ovih tvrdnji, pogotovo poslednje, zato što je prilično lako da dođe do bakterijske kontaminacije čak i duboko u moru.
U skorije vreme, naučnici su oživeli bakterije koje su bile u ledu milionima godina. Bakterije su bile u obustavljenoj životnoj delatnosti u najstarijem ledu na Zemlji, u dolini Antarktika. One koje su bile stare milion godina, više – manje, su relativno lako oživljene, a neke od najstarijih , koje su bile prekrivene ledom pre 8 miliona godina, su takođe pokazivele znake života.
Mesto br. 2. - najhladnije mesto na Zemlji
Tehnički, na Zemlji postoje hladnija mesta od Arktika i Antarktika, ali morali biste da idete u fizičku laboratoriju da biste ih pršnašli.
Izvan laboratorije, ništa nije tako nepovoljno za toplokrvno stvorenje kao polarna zima. U Antarktiku, carski pingvini provode mesece na temperaturama od – 40 stepeni Farenhajta, u mraku, bez jela, dok izležu jaja. Kako im to uspeva? Oni funkcionišu po definiciji ”patnja voli društvo”: oni se gomilaju, razmenjujući toplotu i minimiziraju površinu svojih tela koja je izložena hladnoći. Takođe, oni spuštaju svoju stopu metabolizma od oko 25 procenata i svoju normalnu temperaturu nekoliko stepeni.
U Antarktiku, carski pingvini provode mesece na temperaturama od – 40 stepeni Farenhajta. Oni prežive tako što se gomilaju, razmenjujući toplotu i minimiziraju površinu svojih tela koja je izložena hladnoći.
Na drugom kraju Zemlje, retka patka pod nazivom “spectaled eider” zahteva otvorenu površinu vode kako bi se hranila – što je nezgodno uzimajući u obzir da se većina Arktika zamrzla. Do pre nekoliko godina, naučnici nisu imali ideju gde patke ”eider” provode zime. Ispostavilo se da se gomilaju razmenjujći temperaturu i moguće brćkaju u malim otvorenim površina vode, što je dovoljno da se ne smrznu.
Mesto br. 1. – u stratosferi
Da, stratosfera – sloj Zemljine atmosfer koji počinje na oko 6 milja iznad tla. Masivne peščane oluje iz Sahare I drugih pustinja pomeraju milione tona zemljišta svake godine, a šokantan broj raznih mikroba se priključuje toj vožnji. Dejčl Grifin, iz SAD Geološkog Pregleda, je sakupljao mikrobe u prašini na svim visinama do 60 000 stopa (to je visina veća od 11 milja).
Šta se tu nalazilo? Bakterije, gljive, virusi – stotine različitih vrsta. Uznemirujuće je to što su mnogi od ovih identifikovanih poznati kao humani patogeni: Legionella (koja izaziva Legionarsku bolest), Staphylococcus (koja izaziva stafilo infekcije) i mnogi drugi mikrobi koji izazivaju oboljenja pluća ako su udahnuta.
“Bio sam iznenađen brojem mikroorganizama koji su sposobni za život koji možemo pronaći u veoma mali zapremina vazduha ”, reče Grifin. “Ako pogledate, oni su tamo, čak i u najekstermnijim okruženjima. ”
Original - LINK.
